Prosvetni glasnik

434

Просветни Гласник

опојна чар. „Из дана у дан Рим ми бива све приснији" — писао је Бизе. „Што га више познајем, све га више волим. Овде је све лепо. Свака улица, чак и она најпрљавија, има свој тип, свој особени карактер, или по нешто од Цезаровог античког града".... „Осећам да се све моје уметничке наклоности појачавају. Томе су, несумњиво, допринела упоређења која чиним између сликара, вајара и музичара", — јер у Медичијевој вили није било само музичара награђених Римском Наградом, него и сликара и вајара које је Академија у Паризу исто тако, по традицији, награђивала Римском Наградом, као и музичаре. А несумњиво најзначајнија изјава из тога доба јесте изјава коју је Бизе учинио рекавши: „Сав мој укус најзад се потпуно изјаснио за позориште, и ја осећам да у мени дрхти извесна жица драматичара која ми је до данас била непозната". Један од најнепосреднијих музичко-драмских генија које је човечанско у опште дало, Бизе, песник бесмртне опере Кармен, ту је у Риму, у бујној атмосфери у којој ваздух трепери услед темпераментних расних сукоба, у којој пулсира живот непосредно изразит, Бизе је ту осетио жицу која га је одвела на највише висине, и у исти мах — у гроб. И то уверење се никада није иоколебало у његовој души. Он који је био виртуоз на клавиру. који је умео да задиви све који су га били чули — чак и Франца Листа — невероватном лакоћом којом је читао с листа све што му је стављено на пулт клавира, није хтео да жртвује своје амбиције драмског композитора, са страхом се држао композиторског пера и у тренутцима беде, када га је његово виртуоштво могло подићи, и остајао је само композитор и после успеха на концертном подиуму, не поколебавајући се као композитор ни у тренутцима већих или мањих неуспеха које су преживљавале готово све његове оперске партитуре. Дирљиве су речи којима је седамдесетих година одговорио Бизе Сен-Сансу — када су се резигнирано разговарали о томе како француска позоришта поклањају готово искључиво пажњу делима страних композитора, и када му је Сен-Санс рекао: „Па када нас неће у позоришту, склонимо се у концертну дворану"; — дирљив је одговор Бизеов на овај предлог: „Лако је теби говорити. Али ја нисам створен за симфонију; мени је позориште потребно. Без њега ја нисам ништа". Само је једанпут у животу Бизе помишљао на компоновање апсолутне - симфонијске или камерне — музике: док је још био у Риму. Бизе је нежно волео своје родитеље, своју мајку нарочито. Њој је подигао споменик у партитури Кармен. У једном писму, топлом, срдачном, којим је родитељима из Рима честитао нову годину, рекао је између осталога: „Желим вам, затим, да се не нађете у неприлици због несташице новца, тога одвратнога метала за који смо сви везани. У осталом, у мојој глави игра један диван план. Чим будем имао 100.000 франака... тада ни отац ни ја нећемо више давати часове. Живећемо као рентиери,