Prosvetni glasnik

Жорж Бизе и његова опера „Кармен"

435

што није лоша ствар. А зарадити 100.000 није баш тако тешко. Толико донесу два оперска успеха"... Шта би, пак, чинио када би постао рентиер, и то нам је признао: ,,Ништа друго не бих компоновао до симфонијску и камерну музику' - ... Али ово је била једна илузија. У крви Жоржа Бизеа лежао је демон драмског живота на сцени: њему се он беше подао слепо, страсно; у његовој власти Бизе је живео сав срећан, и сузама и крвљу својом он је писао дела за делом за позорницу; у иочетку, још као млад консерваториста у Паризу, две оперетице у стилу Офенбаха, затим Дона Прокоаиа, оперу-буф, и онда остала дела: Ловџи бисера, Леиа цура из Перша, Ное, Ђамиле, Арлезианка, док није оживела Кармен у свој својој страсној лепоти, у свем своме заносу рођеном под сунцем које пали крв, које сажиже мозак, које буди страсти. Све друго што је написао Бизе отишло је у заборав, да се покаткад само појави на концертном подиуму: и његове соло песме и клавирске композиције салонскога стила, које је компоновао да би зарадио кору хлеба, и неколико црквених песама и хорова, и оно мало симфонијске музике што је дао: симфонијска ода Васко да Гама ; свита Кота; Погребни марих; и РаГг1а, драматична увертира, једно од последњих дела из пера Бизеовог. Није никакво чудо што је Бизе био драмски композитор. Бизе је Француз од најплеменитијега соја. А у природи Француза лежи тако много од онога пулса који даје живота пуног сукоба,. који буди једно гипко, страсно, импулсивно таласање. Осим тога, Француз воли гест, свољни гест; он је жив, он износи своју душу кроз свој темпераменат, који опет, са своје стране, изазива дела рад. На супрот Немцима, који су медитативни, повучени у мистичне дубине својих душа, тражећи решења за недокучне тајне живота и за његов смисао, Французи су отворени, и све њихове мисли и сва њихова дела пливају на таласима животног пулса и страсти. Французи су одлучни, Немци обазриви. С тога Французи делају; док Немци прилазе делу са дискретном готовошћу да никада темпераменту не дозволе да надвлада разумом. Благодарећи тој расној особини. француски народ је не само пасиониран за позориште и за сукобе на сцени, — за сукобе свију врста: и физичке и душевне и материалне, — него је и дао највећи број претежно драмских композитора. И баш Бизе — кога је већ сама природа упутила на драмску сцену — растао је и развијао се у једно доба када Француска готово није ни имала друге музике до драмске. Адам, Обер, Боалдје, Мајербер, Халеви, Тома, Виктор Масе, Гуно, Рејер, Фелисиан Давид, дилетант Мерме, јако фаворизиран од Наполеона III, поред Доницетиа и Росиниа, имена су која су владала позориштем и духовима свога доба у Француској. Та| 28*