Prosvetni glasnik

Жорж Бизе и његова опера „Кармен"

437

оперска традиција до Бизеа утврдила као закон. Па ипак, огромна је разлика између онога што је око Бизеа и пре Бизеа за оперску сцену било створено, - Р. Вагнера, разуме се, изузимам — од онога што је створио Бизе. У чему је та разлика? У музикалној садржини појединих оперских нумера. Код Бизеа влада принцип снажног, непосредног драмског карактерисања личности и сит^ација. Он је то научио од Р. Вагнера. Али док је Вагнер бацио под ноге оперски шаблон, исмејавши га као некултуран остатак једног површног традиционализма, и место оперског шаблона „нумера" створио — по угледу на принцип античке драматике и драматике музичког ренесанса XVII века — принцип слободне драмске сцене, Бизе је снажном интуицијом рођеног бинског темперамента савладао облик „нумере", издигао се из њега и ставио га у службу свога музикалног надахнућа, уносећи у стари оквир нов тон, жив, драматично-веран, искрен, непосредан, снажан да допре до сржи, да понесе, да узбуди, да сможди, да опсени и очара, тако да се и не примећује шаблон у коме је, као у оквиру, та непосредна музичка лепота која несметано извире из душе генија, увире у стари облик, оживљује га и извире из њега идући право у душу слушалаца. То је прва величина Бизеова: својом искреношћу музикалног израза, ванредном способношћу својом да музички верно подвуче карактерне особине драмских лица на сцени и да беспрекорно оцрта радњу, Бизе је, и ако пише у традиционалном облику, победио традиције и створио живу музичку драму. Друга особина стила Бизеовога јесте ванредна гипкост и богатство мелодијске инвенције. Његови певачи на сцени певају. Све је лепота у линијама које се дижу или падају, које се развијају у правом кретању или се гибају у лаком подрхтавању под сугестијом унутрашњег живота јунаковог. Он толико воли мелодијску линију, толико воли песму, да му понекад није много стало до тога да филозофира о појединим мелодијским изливима своје душе, нити хоће да аналише све што му је под пером изашло када је певао са својим јунацима. Отуда се погдегде у његовим партитурама нађу и моменти површнијег мелодијског вајања, мање оригиналног, чак и у Кармен, а да не говоримо о ранијим његовим делима. Али и те, назвао бих их, плиће мелодијске линије, имају толико замаха да се доимају душе и врло ретко вређају наша музикално-естетска осећања. Трећа необично важна и оригинална особина Бизеовога стила је његова хармоника. Бизе је Француз. Французи су хармоничари, на супрот Германцима који су контрапунктичари. Француски музички стил од Рамоа почевши, дакле од XVII века до данас, по превасходству је стил интересантних хармонских комбинација. То је у опште у души латинске расе. И Талијани: Монтеверди и Скарлати, и Французи: Рамо, Купрен, па, после