Prosvetni glasnik

544

Просветни Гласник

знакова по којима изгледа да се донекле стоји и горе. За моје доба, на пример, било је бар у довољној мери учионица, које нису до душе биле увек ни хигиенске, ни лепе, које су биле оскудне с много потребних ствари за наставу, али бар смо их имали у довољној мери, тако да смо се сви могли бавити у њима с редовних шест убитачних часова дневне наставе. Али ми смо имали велике баште или дворишта по школама, добрим делом и по кућама, те се на тај начин поправљало мало оно што се изгуби за време часова у учионици. Данас, међутим, и школске и приватне баште и дворишта су изидана у толикој мери да би човек морао помислити да у нашој земљи нигде нема ни квадратног сантиметра неизидана простора, те деца нр после часова немају више где да освеже своја плућа, јер се у кући живи с исто тако мало простора као и у школи. С обзиром на немање просторија по школским зградама, дошло се на једну немогућу реформу. Деца, на име, иду сваки други дан у школу, у место сваког дана, али држе по пет часова узастопце, и то пет часова предмета, а не вештина. Који је тај педагог који би смео мирне савести потврдити да су деца четвртог и петог часа способна да што схвате и прате од онога што се излаже, а да једновремено ту хипокризију у настави, — јер се ово не може назвати друкчије, скупо не плате својим здрављем? Ради тога, мислим да би сви они који раде на дечјем питању били дужни да не раде више на парче, већ да се и од државе и од општина и од приватне инициативе тражи потпуна реформа нашег школства. Наше Министарство би било дужно да постави једну норму или образац како која школа, мора изгледати, и да се тога обрасца после морају држати сви који стварају или одржавају школе: држава, општине, окрузи, приватни, добротворно-просветне установе и сви остали, јер у ћумезима тровати нагомилану децу, не би требало да буде допуштено никоме. Боље је да не постоји школа, но да постоји рђава... У нашој земљи има прописан план каква мора да буде сеоска механа, и он датира још из шесетих или седамдесетих година, из доба првог министровања поч. Николе Христића, а не постоји законски прописано каква мора бити сеоска школа, каква у малој вароши, а каква у великој. У самој престоници имали смо дуго година школу у једној бившој штали. Приватна инициатива могла би у овом погледу много да учини и код нас, као што је учинила и по другим културним земљама. Наш свет у првом реду мора да се навикне да хигиенско и лепо није луксуз, већ једна од битних потреба човечјег живота. Ових дана присуствовала сам кад је једна државна комисија у једној установи која подиже свој интернат, кад је угледала ред душева и простране и сунчане сиаваће собе, иајавила: васпитаваћете ученице за луксуз, па ће