Prosvetni glasnik

Три школе у Холандији

545

после бити несрећне. И при свакој таквој промени из лошега у боље, код нас се чује увек исти рефрен, и сваком. таквом приликом кад год видимо колико је још мрака и простоте у нас, остаје нам да се увек пробуди мржња на Турке, услед којих смо још увек овакви. Али то су ствари на које се не треба обазирати. Ваља се борити и ићи даље с вером да мора доћи нешто боље од данашњице. Људима се мора стварати појам да културни ниво једне расе не могу подићи саме ни држава, ни општине, већ да је.то у подједнакој мери посао свих људи једнога народа, да су сви они заједнички пионири на истом великоме послу, и да нико нема права да седи скрштених руку и да чека да се нешто створи само од себе. Само услед одсуства овога појма и да се разумети да се у једној вароши у којој живи неколико стотина милионера, међу којима их има доста без породице у опште или без деце, ни један не нађе који би створио у сред престонице једно дечје купатило, једно модерно игралиште, једну салу за гимнастику, једну модел школу основну или професионалну, један дечји врт, и томе слично. И. они који су пуни доброг расположења за оно што је добро, често не знају на који начин то да остваре и у дело приведу. Понављам опет, приватна инициатива могла. би много да учини на коренитим реформама, ако би нашла начина да срећно кооперише с државом и с општинама. Ми патимо од лутања и дилетантизма. Зашто својим искуством плаћати увек погрешке у које новајлије у послу морају падати, а не користити се оним што већ има готово по другим земљама? Зашто на пример, не узети по неколико планова узор школа из неколико културних земаља, проучити их у колико одговарају нашим климатским и другим приликама, и код меродавних настати да ти планови буду обавезни за свакога ко подиже школу? Зашто не настати да се и у престоници и по свима већим градовима не подигне по једна основна школа за сву туберкулозну децу из тога места, кад то не кошта много и није неизводљиво ? Наша држава има бар десетак казнених завода у земљи, и ови имају своје радионице, од којих су неке на завидној висини. Зар се не би нашао у нашој земљи ни један добар министар просвете и ни један добар министар правде који не би допустили да се у сваком од ових завода с јевтином радном снагом уради годишње бар по три опреме за школе Монтесори или за европски уређене модерне школе ? Добило би се на овај начин сваке године бар по триестак школа како ваља. Зар се још увек у недоглед сме допустити да школске намештаје и учила израђују сеоски столари и дунђери, по своме личном схватању и укусу у место да постоје одређени, препоручени и одобрени модели по чијим се нацртима једино могу и смеју израђивати школски намештај и учила? просввтни гдасиик , и књ., св. 9, 1923. 35