Prosvetni glasnik
Руска жена у књижевности
37
вали проводаџику или родитеље девојчине и са њима су одређивали судбу и срећу своје деце, својих кћери. Знаменити руски критичар Доброљубов назвао је Катарину Островскога „први зрачак светлости у царству мрака и таме". Катарина је изневерила мужа, кога није волела; није никако пристала да се њему врати, и бацила се у Волгу. Волга је прибежиште и спасилац још у једној драми Островскога. У оно време, у средњем руском сталежу нису се интересовали вереницом колико миразом што га је доносила. А ако се и нађе неко да узима жену без мираза, то се сматрало да он тиме девојци указује велику част. „Девојка без мираза" Островскога одбила је ту част, и баш онда када су се мушкарци, уз песму и свирку Цигана, препирали о том ко ће је добити, девојка се извукла, дошла на обалу Волге и у њеним таласима нашла свој крај. Незабораван је то тип „девојке без мираза" који је створила некадашња руска уметница Комисаржевскаја. * * * После Островскога јавља се читава плејада руских писаца који описују и износе различите ступњеве женске еманципације. Код Гончарова се јавља Олга у роману Обломов и Вера у Понору; код И. С. Тургењева Јелена у роману Дан оре, као и роману Чернишевскога Шша да се ради? што се јавља Вера Павловна. Енергично и ватрено заузимајући се за право жене, критичар Писарев говори: „Жена није ни у чему крива — она се појављује као страдалница и као жртва. На мушкарцу лежи обавеза да жени помогне у борби са самом собом и са оним што је окружује. На путу којим она иде, посуто је толико трња, да у часу кад она изнемогне и пада, ми смо дужни да саосећамо њену невољу, да осећамо каква је мученица она; и кад свим препрекама одолева, ми смо дужни да је прослављамо као јунакињу". С друге стране, руска књижевност шездесетих година, која је проповедала да се самосталност, независност, као и право на поштовање личности човекове, добијају с великим трудом и напором — ту је исту идеју улила и жени у душу. Повјаљују се типови жене која је друг мужу, појављују се жене опште јавне раднице, жене проповедници које иду по народу и поучавају. Тако се развио, тако је еволуционирао поглед на женскиње у руској књижевности, и књижевност се тада сматрала потпуно као израз живота.