Prosvetni glasnik
5*
Алекса Шантић
67
Песника боли душа, он је страдао. Али никаква страдања, никакви удари живота, нису могли разбити његову душу, јер отпорност и снагу души му давала је љубав. Алекса Шантић је љубио. И ако му се понекад чинило да има ледене санте у срцу, ипак је у правој дубини његовој било друкчије, тамо је било топло, горео је пламен, који је свагда могао да растопи санте леда. Он и сам каже: У мени гори једна топла ватра, И моје срце све чезне и љуби... Снагу ми душе никада не сатра Замахом хладним живота бич груби. (Трубадур). Његова љубав, извирући у тихој породичној љубави, развија се до пламените љубави к читавоме народу и његову завичају. Он је топлом љубављу љубио своје најрођеније. Смрт не може да избрише тога осећаја из његова срца. У поноћне часе он, на пр., често види призрак тајни своје сестре, која је у пролеће једно заспала с венцем љубица: Ја и сада гледам мртво лице оно, Срета ме кад поноћ звијезде изведе, Кад сребрни мјесец у облаку дршће; На чело ми спусти уснице блиједе, Љуби ме и води на глухо раскршће. Збори ми о срећи прекогробног мира, Гдје је сваки тренут ведар, благодатан. Гдје је вјечни живот, ко живот лептира, Слободан, без туге, пун сунца па златан. И дуго ми тако шапће призрак тајни ја кроз сузе гледам њено свехло лице, Док по њеној коси вјетар уздисајни Лелуја и љуби мртве љубичице... (На гробљу). То срце у коме је топло светлео плам синовље и братске милоште, горело је свим жаром племените љубави за читав род и народ. Алекса Шантић беше патриот. Али његова патриотска љубав не беше хладни патриотизам умнога политичара широкога погледа, који зна колики је његов народ и какве снаге крије у себи, па рачунајући с тим снагама и правећи велике планове за будућност, вештачки подржава љубав к народу. Не, патриотизам Алексе Шантића није продукт ума нити накаламљено чувство, него интимни осећај његова срца, јер осећајући се као нераздвојни делић, као ћелијица у организму свога народа, он реагира на све што се дотакне тога организма. Не плачем само с болом свога срца Рад земље ове убоге и голе; Мене све ране мога рода боле, И моја душа с њим пати и грца...