Prosvetni glasnik

68

Просветни Гласник

Овдје у болу срца истрзана Ја носим клетве свих патња и мука, И крв што капа са душманских рука, То је крв моја из мојијех рана... (Моја отаџбина). Њега лично боли што му је народ у веригама, што душман влада ; још више, што има људи — с колајнама — који служе тому душману. Њему се отимљу вапаји из груди када му се народ расељава с отачаских тала. Јер Шантић воли не само народ него и историјску груду на којој је народ поникао и живи. Шантић и иначе воли природу: брда, долине, реку, море, њиву. Та га је љубав к природи задахнула и сликарским даром, и многа његова песмица подсећа на врло живу жанрсличицу, коју би лако било пренети на платно. У тим сличицама, и поред тога што често употребљава једне и исте мотиве, што не једанпут можете наћи шедрван, дугу, хриду, лептира, пантера, корал, смарагд, рубин, ђул, зумбул, јоргован итд., ипак има доста разноврсности и шаренила с јачином боја темпере и прозирношћу акварела. Но та његова љубав к природи, која је нашла израза у његовим песничко-сликарским манирима, нарочито је топла, врела, кад пред очима има своја брда, своје реке, своје море, своју рођену завичајну груду, у којој скоро као да види живо биће, те када, на пр., пева невести Јадрана, нашој милој Боки, он изражава жељу: Никада се тебе нагледао не. би'! Но да ми је једно: да постанем валом Сињега ти мора, па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби. (Боки). Као све у његову животу, тако је и његова патриотска љубав изложена замасима хладним грубога бича живота. Али се он ни мало не плаши громова и вихора, нити тога што хује пусте ноћи пустим ветром дивље силе, јер он има снаге да се одупре. Не, бор здрави није пао Ја и сада крепко стојим ! Бог ми јако срце дао ; И кад олуј коби црне С облацима на ме срне, Он ме грије сунцем својим... Ја сам поток што из горе Кроз вихоре свој шум шаље ! И што више громи оре, Што се више дажде слива, Он све виши, јачи бива, И свом циљу лети даље !... (Моја пјесма).