Prosvetni glasnik

СТОГОДИШЊИЦА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА Говор председника Српске Књижевнс Задруге, Г. Ср. Ј. Стојковића, којим је отворио Свечану Седницу, држану на дан стогодишшице рођења Бранка Радичевића, 28 марта 1924. Господо, Данас се, као ш го вам је познато, навршују сто година од рођења неумрлог Бранка Радичевића. Уверен сам да ћете сви радо одобрити што је данашњи састанак наш заказан као Свечана Седница Главнога Одбора Српске Књижевне Задруге у славу Бранкова имена. У кругу нашем већи је број познатих књижевника и професора српске књижевности; оставићу њима објективнији говор о значају Бранкове појаве и о особинама и вредности његове поезије; а мени допустите да вам о Бранку и његовој поезији испричам неке успомене из времена свога ђаковања. Крајем шездесетих година, када је пала и последња ограда коју је државна забрана ставила била много раније на употребу Вукова правописа, био сам ученик старијих разреда крагујевачке гимназије. Још и тада старији наставници њени беху непомирљиви противници Вукова правца; све-све којекако, али се са „шокачким" јота не могоше измирити. Изузетак су чинила два-три мдађа наставника, међу њима професор српског језика и књижевности, Атанасије Поповић. Они су, наравно, имали све наше ђачке симпатије. Поповић нам је читао, поред других књижевника, понајвише Његошев Горски Вијенац и Бранкову лирику, а нарочито његов Ђачки Растанак, који нам је требало и напамет научити. Могу рећи да нас је тада, поред већ познате нам поезије Змајеве и Јакшићеве, Бранкова лирика формално опијала, очаравала. Ведра и свежа као пролетњи дах, са својом млађаном и влаголастом живости, са својим романтично националним колоритом и „као суза чистим" и лепим језиком народним, она се упијала у млађану душу нашу и у њој заузела прво месго. У то време основана је наша ђачка дружина „Подмладак" по угледу на београдску „Наду". Под истим именом покренули смо, Пера нросвЕтни гджсник, 3 св., 1924. 9