Prosvetni glasnik

130

Просветни Гласник

Ђорђевић и ја, и двонедељни часопис који смо, са немања штампарије у Крагујевцу, морали уз помоћ другова преписивати за варошке претплатнике, којих је, колико се сећам, било око дваестак. Тај наш рукописни часопис, од кога је изишло десетак бројева, поред извештаја и претреса разних питања са дружинских састанака, поред разних чланчића и превода, обиловао је песмицама по угледу на Бранкову поезију. Примерци тога часописа находе се, мислим, и данас у гимназијској књижници крагујевачкој. Бранко и Његош беху нам тада најмилија лектира, најважнији предмети наших разговора и дискутовања. Они су нас одушевљавали онако као што су тада, и раније, одушевљавали и осталу омладину српску, којој је Бранко и посветио своју прву књигу песама. Ја и данас, и ако врло радо читам Змаја, Јакшића и Војислава, с неким необичним осећањем и друкчијим душевним задовољством понављам читање Бранкове лирике и Његошева Горског Вијенца. Да ли је тај трајан угицај дошао по школи у којој сам, у својој првој младости, задахнут њиховом поезијом; или по некој склоности свему што се ближило лепотама народне поезије и народних идеала; или је утицај обојега? — не умсм рећи. Поред своје сјајне стране, Бранкова поезија има и осенчену. Ту сенку, по мишљењу данашњих књижевних критичара, чини њен национални колорит. Скерлић је у својој Историји Књижевности рекао да је за Бранка „било несрећа што је потпао под апсолутни утицај Вука Караџића и што се није могао самостално развијати", те је себе и „на своју штету" свео на подражаваоца народне поезије. Ово Скерлићево мишљење може бити у главноме тачно. Уместо Бранкове поезије националног колорита, можда смо могли имати праву уметничку лирику његову са свима добрим странама њеним. Па ипак, ма колико данашња реалистичка критика у том погледу била тачна и оштра, има један моменат који знатно ублажава ту оштрину. То је доба четрдесетих година прошога века у коме је Бранко певао. При оцени његове поезије ваља се, мислим, обазрети на време и прилике у којима је она постала. Пре свега, Бранко је за своје доба, у коме се тада находио развој српске књижевности, учинио у њој велики напредак и одлучан скок. Његова поезија има несумњиво велику вредност својом чистом субјекшивном лириком, насупрот дотадањој објективној и дидактичкој поезији; а тако и својим отварањем чисто романтичког правца, насупрот дотадањој мешавини прелазнога доба из псевдо-класицизма и рационализма у романтизам. Затим, може се поуздано рећи да и национални колорит Бранкове поезије има велику вредност за доба у коме је певао. То је доба