Prosvetni glasnik

Језик као културна вредност

473

лошким слојевима који се слажу један на други, пишући на тај начин историју земље; он је један петрефакт у коме живот оставља трагове своје. Ето само то код језика може да значи еволуција. Еволуција, дакле, у овом случају није стварна као код органског света. Она је овде само један метафоричан израз. У место, на име, стално да понављамо да се мења дух људски и да се та промена огледа у језику, нама је згодније и лакше, — јер је краће, — да говоримо о промени самог језика. То нико не може да нам замери, све док смо свесни да реч „промену" употребљавамо у преносном, фигуративном, метафоричном смислу. Грешка наша настаје тек онда кад и ако то заборавимо. А то се догодило под утицајем дарвинистичних теорија. Оне су учиниле да једну метафору побркамо са природним законом, и тако фалсификујемо цело питање, поставимо га на сасвим погрешну основу. Заблуда наша, дакле, не лежи у томе што употребљавамо метафоре, него у томе што те метафоре бркамо са стварним стањем ствари. Метафоре ми морамо да употребљавамо, не само зато да би наш израз био пластичнији, него и зато што ни сам језик није ништа друго до једна метафора: он је, као што рекосмо, само један символ. Зато Фослер ') и каже да онај који заиста влада језиком никад не заборавља да његове речи имају само метафоричан карактер: он поправља и допуњује стално једну метафору другом, пушта да речи противурече једна другој, и пази само да му мисао има јединство и целину. С тога је наивно кад Дарместетер 2 ) узима чињеницу што је у својој књизи ојезику и нехотице употребљавао упоређења из природних наука, ако не као доказ, а оно као прилог теорији да се језик влада законом ових. Најсмелији у постављању оваквих натуралистичких хипотеза у језику можда је Розвадовски. 3 ) Аналишући језик, он долази до закључка да се прапочетци овога налазе у извесним двосложеним језичким склоповима, које он упоређује са органским ћелицама, велећи да се језик диференцирао из тих склопова исто онако као што се органски свет диференцирао из свог примитивног ћелијског склопа. Срећом се Розвадовски не задржава на тој хипотези, не покушавајући да својој метафори да један неметафорички, стварни значај. Да се језик мења, то ни један паметан човек данас неће да спори. И да се између језичне органске промене могу повући извесне чисто метафоричне паралеле, и у томе ћемо се сви сложити. Јер се такве

Ј ) Уо551ег : Роз. и. Ш. I. Л. Зрпчз5$сћ., стр. 26. 2 ) Оагтез1:е1ег: с. стр. 26 сл. 3 ) КогшаУодазк! : с. I., стр. 104.