Prosvetni glasnik

414

Просветни Гласник

„паралеле", — које нису никакве паралеле, него само чисто спољашње сличности, и које се зато истина могу искористити у циљу стилистичке пластичности, али никако да би се на основу њих утврдило унутрашње средство дотичних појава, —I кажем: да се такве „паралеле" на крају крајева Дају повући и између јако хетерогених ствари: као што је то баш и овде случај. Стварно пак ми код језика и код природног организма имамо посла са два потпуно различита принципа: језик се не мења, као организам, из самога себе, него зато што га мења човек. С тога, ако баш хоћемо да говоримо о еволуцији језика, не треба никад да заборавимо да овде имамо посла са једном пасивном евол\ г цијом, — ако је дозвољено да употребим тај израз који је сам по себи противуречан, пошто оно што еволуционише не може да је пасивно, већ је, како каже само дефиниција еволуције, нешто активно. Морам на овом месту да споменем још следеће. Фослер, на кога сам се у току ове расправе доста често позивао, написао је једну књигу, — коју сам такође неколико пута цитирао, — под насловом: Зргасће а1$ 5сћбр!'ип§ ипс1 Еп1\к1ск1ип§ (Језик као креација и еволуција). И Фослер, дакле, говори, — и то још изрично, — о еволуцији језика. Потпуно би међутим погрешно било кад би се мислило да Фослер види у језику један органски процес. Ја овде, разуме се, не могу да улазим у његову филозофију језика, која је, узгред буди речено, врло значајна и достојна највеће пажње. Хоћу само толико да кажем да Фослер под еволуцијом језика подразумева један људски вољни акт, да је тиме потпуно елиминише из природњачке сфере, и да је, дакле, и за њега језик као такав једна чисто пасивна ствар.') Мислим да је овим карактер језика изведен потпуно на чистину. Нико не тврди да у језику нема промена. Ствар је пак у томе што та промена није органска; она долази с поља, од стране човека. Ми овде, другим речима, немамо никаква посла са дарвинистичким трансформизмом. Језик се мења као што се мењају разни алати. Нико неће да тврди да је парни чекић постојао од вајкада, да се он није „развио" из ручног чекића. Али исто тако нико не може да тврди да је парни чекић постао на тај начин што се ручни чекић из самог себе и иостепено претворио у њега. Човек је створио и један и други према потребама својим, и створио их је одвојено један од другог. Да је исти случај и код језика, најбоље нам илуструју они језици чије порекло, како махом кажемо, најтачније 'знамо: пример романских језика. Ми махом велимо да су они постали из језика латинског. И то је неоспорно тачно, под условом пак да под гим постанком не подразумевамо и не замишљамо никакав органски процес.

В. на пр. стр. 57 и 118 горњег дела.