Prosvetni glasnik

524

Просветни Гласник

човека; то је мерило за његову вредност као члана друштвене заједнице. Отуда долази да су најславнији људи били у исто време и највећи радници, и да досада ниједном лењивцу није пошло за руком да се увуче у историју као знаменита личност, па ма како богат он био. Зато рационално васпитање, како у породици тако и у школи, тежи за тим да код младића створи уверење: да је беспосличење срамна појава која не доликује правом и потпуном човеку. Тиме се објашњава чињеница да данас врло богати људи, који су у стању живети не радећи ништа, сматрају за своју свету дужност да раде од јутра до мрака, те да „у зноју лица свога зараде хлеб свој". Ова истина, која нам данас изгледа тако очевидна и тако проста, није од увек била својина човекова уверења. Из историје се зна да је у старо доба рад сматран као ниско занимање које није достојно слободних грађана. Рад је само за робове, за људе ниског порекла и сиромашног стања. Аристотело, тај велики геније античког света, проповедао је идеју о робовању људи као идеју која се оправдава потребом рада. „Кад би чунак, вели он, могао сам да тка, роб не би био потребан". Па и данас, у доба када се радничком сталежу певају химне и када се црној ратаревој руци певају апотеозе, свест о вредности рада још није постала општа. И данас има света који мисли да ћоп 1оп и отменост захтевају да се седи скрштених руку. Једнога дана, идући за школу, спазио сам једну девојку која је са засуканим рукавима прала једно буре. Кед ме је спазила, она је — главачке појурила у буре да се сакрије! Стидела се да је човек види као радницу! Како наопако схватање о раду и његовој вредности! Да би рад произвео онај благотворни утицај који наука и живот од њега очекује, нужно је да испуни ове услове: да буде честит, тачан и исправан.« „Шака поштења више вреди него кола злата" — вели пословица. Било би, истина најбоље када би знање и поштење увек ишли руку под руку. Али, на жалост, то није увек случај. Има људи који су зналци, али у исто време и неваљалци. Такви су нарочито опасни за друштвени живот. Неваљалство које је подупрто умном снагом, двоструко је опасно. С тога, ако бисмо били приморани да бирамо само једну од две могућности — поштеног или умног човека —, ми бисмо морали гласати за поштеног. За опстанак и миран развитак друштва, поштени су кориснији од просвећених. Идеалан човек, кад ради, ради поштено. Он води рачуна о својим интересима, али не заборавља ни туђб. Он живи, али даје и другоме да живи. „Поштен рад је - вели народна изрека — најбоља молитва Богу". Ми ћемо са своје стране рећи да поштен рад најтрајније обезбеђује душевно спокојство, а спокојство сачињава срж среће. Данас се верује да се новцем може купити и поштење, и да се за добар глас не треба много бринути када је џеп