Prosvetni glasnik

528

Просветни Гласник

некоје аналогичке правилности, које облакшавају учење тзв. неправилних глагола. Овакових механичких и аналогичких правилности, које се даду једним погледом запазити, при настави синтаксе нема. Али овдје има зато једна друга врста правилности, коју ће вјешт учитељ настојати да што више искористи. Одје имадемо „психолошку правилност", о којој ће бити доста говора у разматрањима што ћу их у овом чланку нанизати. Та се врста правилности састоји, у кратко да кажем, у томе да се ученик привикне давати увијек некој мисли онакову конструкцију каква јој најбоље конвенира, из чега онда настаје у њега увјерење да једнакој мисли одговара најчешће и једнака конструкција. Сгога учење језичних конструкција странога језика стојиу уској вези са анализом мисли. И код ове анализе ваља да учитељ има свој метод у стављању питања на ученика. Реченица, нпр., „Да имадем новаца, купио бих књигу", изразује жељу која се не може испунити, јер увјет не постоји. Хоћемо ли некога научити употребљавати француску конструкцију за оваке врсти мисли (51 ј'ш$ с1е 1аг§еп1, ј'асћШегшз ип Шге), морамо га прије свега научити да знаде разликовати овакове мисли од других. Тај је посао особито тежак при директном методу учења туђих језика, гдје морамо избјегавати знатнију употребу материнскога језика, и гдје се и настава стране граматике врши, колико је год само могуће, у страном језику. Техничка примјена директног метода је овдје веома деликатна и управо онако тешка као и при обуци апстрактног вокабулара, који се не да зорно (очигледно) показати. И, ако ћемо право, методика синтаксе према захтјевима директног метода није још ни израђена у свим својим детаљима. Ја. сам, стога, себи предузео да у овом чланку дадем неке опће погледе у овом правцу. Моје ће се разлагање кретати понајвише у ова три правца. Прије свега разложићу како ваља схватити синтаксу, да добијемо генерални принцип по којем ћемо обучавати ову материју према директном методу. Након тога разложићу неке разлике што постоје између српско-хрватске и француске синтаксе, како би се добио правац којега ће се учитељ држати при техничком распореду грађе коју има да обучава. Као при свакој настави, теко и овдје, ваља да учитељ тачно познаје начин по којем ће спријечити да ученици не уче грађу просто механички напамет, него да примају у себе грађу на основу опажања; у кратко, учитељ мора да зна како ће да се опре вербализму при овој настави. О овоме ћу да кажем нешто према концу. Прије свега нужно је да се тачно знаде што се хоће у овој настави да постигне. То ћемо најбоље видјети упоредимо ли сврху наставе у синтакси којега мртвог класичког језика, грчкога или латинскога, са сврхом наставе у синтакси којега живога језика, у овом случају