Prosvetni glasnik

586

Просветни Гласник

ЕТИЧКИ ПРИНЦИПИ ФИЛОЗОФА ЕПИКТЕТА Од колевке па до гроба, у свима својим поступцима, човек има једну тежњу која га стално прати и никад не оставља: тежњу за срећом, за блаженством. Од првог момента буђења његове свести па док се она потпуно не угаси, цело човечје биће прожима једно основно осећање: осећање среће. Може се са филозофског гледишта овоме ма шта приговарати, може се ово ма колико негирати: једно је извесно, да човек, ма шта радио, смејао се или плакао, озбиљан био или неозбиљан, песимиста или оптимиста, дубоко религиозан или безбожник, он увек хоће да је на свој начин срећан. У томе је кључ целокупног његовог, како индивидуалног тако и социалног рада и живота; свих институиија: цркве, школе, државе и целог политичког и друштвеног уређења. „Ничег нема", вели један филозоф, „у чему су људи толико једнодушни као у бризи за срећом". Срећа је иШта гаКо све наше егзистенције. Интересантно да ниједном другом Божјем створењу није та стална тежња за срећом толико својствена као баш човеку. Само се човек на земљи стално мучи и пати, само је он у непрестаној бризи да себе и своје усрећи. Уморан и забринут леже он увече у своју постељу; у сну сања о новцу и о својој срећи, а изјутра, када се пробуди, прегне новом снагом да себи срећу осигура. Тако то бива до гроба. Па поред све те бриге, пада он често без своје воље, — гоњен ваљда неким ирационалним силама — у сиромаштво, у болести, у материалне и моралне несреће, у смрт, итд. Једном речи, и поред толике бриге овде на земљи, Нико срећан и нико довољан, Нико миран и нико спокојан. Но човек ипак не губи вере у своју срећу. Ма колико се он сматрао несрећним, срећа је његова органска потреба. Она му је исто тако потребна као и јело и дисање. Ми можемо имати и рђаве хране, можемо удисавати и рђав ваздух; ипак, ујуеге песеззе ез1, живети се мора; а онај истинкт који нас животу води, то је инстинкт среће и блаженства. Па шта је, у чему је та срећа човечја ? — Одговора на ово питање има веома много и веома различитих. Други појам о срећи има онај филозоф, испосник или аскет, који овај живот и његове пролазне радости одбаиује или презире; а други опет онај који ове хвали и њима се необуздано предаје. Срећа детета је у безазленој игри; срећа младића ваљда у идеалима, севдаху или чак у сладострасним загрљајима; срећа мужевности можда у физичкој снази, умној способности, можда у тражењу истине, итд.; срећа старости у успоменама добро и корисно