Prosvetni glasnik

588

Просветни Гласник

Да се до овога заједничког циља долази различитим путевима и методима, то се по себи разуме. Професионална педагогија сама по себи није довољна. Њу допуњује, пошто је она дала већ извесна подстрека и упутства, тек доцније у зрелије доба, под утицајем многих других васпитних фактора: цркве, државе, итд., самообразовање или тзв. школа живота. Па и ту су два пута, рекли бисмо, којима се један и исти циљ постизава: један је пут стоицизма, а други хришћанства. И стоицизам, као филозофски правац, а и хришћанство, поникли су из истих оних прилика и неприлика у којима се људи свагда, па дакле и данас, налазе. И у њихових твораца беше истих оних потреба за живот (јело, пиће, стан, одело итд.) као и у нас. „Илија", вели св. Писмо, „беше човек као и ми". Али је и стоицизам и хришћанство створила потреба људска за нечим вишим и идеалнијим него што је свакидашња брига за насушни хлеб, брига, како то Христос каже, шта ћемо јести и пити и у шта ћемо се обући. И један и други правац тежи да учини људе срећнима и „блаженима", само се у методу разликују у толико што стоицизам нема у себи ничег натприродног (што му је, узгред буди речено, добра, али, видећемо, и слаба страна), а хришћанство има; што стоицизам не захтева никакве вере у Бога, премда је и не искључује, а хришћанство полази од вере; и што стоицизам на место Бога ставља веру у здрав човеков разум и његову вољу, чије неограничење моћи претпоставља он у свакоме човеку. Начела стоицизма, и ако су без сумње од силнога васпитнога утицаја, на жалост, нити су довољно заступљена у нашем школству, нити су тачно позната нашој широј интелигентнијој јавности, а о народним масама да и не спомињемо; док су главни принципи хришћанства заступљени у професионалној педагогији, а и у друштву, захваљујући цркви као уређеној организацији. Стога ћемо се овде ограничити на упознавање стоичких начела живота, упоређујући их тек овде-онде са начелима хришћанства. Најтипичнији и најкласичнији представних стоицизма у целоме староме веку, бар у овом питању, је филозоф Епиктет, бивши роб некога суровога Епафродитоса; а поред овога роба узгред само спомињемо и једнога човека са највишега врха тадашњега друштва, цара Марка Аврелија. До душе, Епиктет није оставио за собом никаква писана споменика, док су у наборима хаљина Марка Аврелија нашли неке сентенције написане без икакве системе и за сопствену употребу, али његов ученик и најбољи пријатељ Аријан (95 -[-180) изложио је његово етичко учење систематски у малој једној књижици 'Еух е1 р1б10У 'Етктгјтои, што је до душе само један компендијум, али потпуно сачуван и јединствено драгоцен споменик целог старог века у овом раду. Пре но што бисмо прешли на излагање тих лепих етичких принципа у српскоме преводу, који се на много места приближују високом