Prosvetni glasnik

590

Просветни Гласник

што је по природи одређено да служи сматраш за слободно, и што је туђе за своје. Држиш ли пак само оно што је збиља твоје за своје, а сматраш ли туђе, како јесте, за туђе, никад те нико неће ни присиљавати ни спречавати; никад се ни на кога нећеш тужити, нити кога грдити, нити шта против своје воље радити; нико ти неће нашкодити, непријатеља никаквог нећеш имати, 1 ) ништа штетно по тебе не може ти се догодити. — Ако ћеш дакле пазити на овако важне ствари, сети се да их мораш осредњом озбиљношћу не само ухватити, него много што-шта сасвим напустити, по нешто пак привремено занемарити. 2 ) Ако пак ти и оним стварима тежиш 3 ) и хоћеш да си и на високом положају и да се богатиш, то ћеш свакако ова добра у толико мање привредити, јер си ти и за првима жудео, али ћеш на сваки начин промашити оно од куд једино потиче срећа и слобода. 4 ) Труди се, дакле, да свакој злој мисли отворено добациш: „Ти си уображење, а не нека реална појава". Истражи и испитај, дакле, по свима правилима које имаш, нарочито по првом, да ли оно припада стварима које су у нашој власти, или које нису у нашој власти. Те ако је ствар изван наше власти, имај при руци зато: „Ништа ме се не тиче". с. 2. Сети се онога: да чежња обећава достижење онога чему тежимо, а зазор обећава да неће пасти под оно чега се плаши, и да је онај кога тежња вара несрећан, но двапут је несрећнији онај који падне у оно од чега зазире. — Ако се ти клониш само од онога што је противно стварима које су по природи у твојој власти, ништа ти се неће догодити што си ти избегавао. Зазиреш ли пак од болести или од смрти или од сиромаштва, бићеш двапут несрећнији. Немој дозволити дакле себи никакав зазор ни од чега што није у нашој власти и трчи за оним што је у нашој власти. — Од чежње се уздржавај свакако у свима приликама. Јер ако желиш нешто што није у

Ј ) Непријатеље са гледишта стоицизма може имати само нефилозоф, лаик, и то је он сам себи, али филозоф не. Па и са гледишта религије, бар хришћанске, не постоје непријатељи. И тамо постоји једна тешка заповест, која их изједначује са свима, па и са добротворима : „Љубите и непријатеље ваше, благосиљајте оне који вас куну..." итд. (Мат. 5, 43.) У опште узевши, непријатељи су за човека готово увек веома корисни, а често и веома потребни. Плутарх је забележио негде једну наводно Диогенову изреку: „Коме је потребно спасење, мора тражити или једног искреног пријатеља, или каквог жестоког непријатеља". 2 ) Иста мисао налази се и у хришћанству: „Нико не може двома господарима служити". 3 ) Да 6и се права срећа достигла, потребна је извесна тежња, жеља, известан ентузиазам; што би се богословски рекло: вера. Као што видимо, ни стоичка филозофија није у овом погледу потпуно чиста. 4 ) Права срећа човечја нема дакле ничег заједничког са материалном личном коришћу човека како у стоицизму тако и у хришћанству. То је онај узани пут који води у царство небеско и који многим људима изгледа потпуна глупост.