Prosvetni glasnik

Прилози методици поучавања у француском језику у нашим ср. школама 631

нитивних конструкција мјесто наших споредних реченица, или исти субјекат, или је субјекат инфинитива. објекат финитног глагола. На исти начин ћемо поступати код утврђења правила: који се глаголи слажу с инфинитивом без приједлога, а који са с1е или а. У сваком ће случају претходити учењу граматичкога правила учење случајева у диалошкој форми. И кад се научи становити материал, у првом почетку дакако напамет, приступа се граматичкој анализи у француском језику. Како се има поступати при учењу коњунктива, показао сам већ раније. И овдје је био проблем исти као и код учења члана. Имала се створити у ученика на основу најлакших случајева: II 1аиГ (И \>еи() <7 иЧ1 ^аззе, диспозиција за поимање једнога облика који је непознат нашем језику. Партиципске конструкције још су више поучне за познавање метода којим се ваља служити. И овдје као и свагда учитељ мора прије свега да има утврђен план којега ће се држати. Узмимо да учитељ има да увјежба с ученицима употребу реченица грађених по овоме типу: /.а пиИ чепие, оп 1и1 уо1аИ зез роттез с1е 1егге. Учитељ знаде да је у „1а пиИ џепие" изражена једна временска реченица коју ми кажемо са кад, а Французи са диапА, 1огздие итд. Ако се употребљава везник, онда нема разлике између наше и француске конструкције. Ради тога ће најприје вјежбати претварање једноставних независних реченица (/.а пиИ е$1 уепие. Оп Ш Vо1аИ е1:с.) у споредне временске на основу познатога вокабулара. Затим ће прећи на скраћивање ових реченица с помоћу партиципа. Цио ће се поступак и опет водити диалошким методом. Граматично правило као синтеза има да дође након мноштва увјежбаних примјера. И сврха је истом онда постигнута кад је ученик у стању да без грешке претвара споредну реченицу у партиципску конструкцију. Истом тада може да ради његово опажање и може да види разлику између нашег начина изражавања и францускога, и да се ослободи буквалног превођења. Велика разлика коју учитељ мора тачно да позна, ако хоће да пронађе најзгоднији поступак, постоји надаље у употреби времена једног и другог језика. Узмимо да учитељ има да тумачи употребу францускога р1из-^ие-раг{ак-а. Он треба да зна да у нашем обичном говору ми не чинимо оне разлике између прошлих времена што је чине Французи. Узимаће примјере из свагдашњег живота у којима су изражена два прошла догађаја, од којих се један збио прије, а други послије: Је уоиз /'ауа/5 сШ; таГз ^оиз п'аџег раз уои1и те сго1ге. За разумијевање времена раззе 51тр1е, које се не употребљава у свагдашњем француском говору, него се пише, употребљаваће дакако само приповјетке (лектиру) и на њима ће освјетљавати граматично пра-