Prosvetni glasnik

Наука у теорији и пракси

51

Теорнја и пракса ирема. томе, посматрана свака за се, носебице, имају и своје добре стране и своје недостатке. Али, кад се споје, онда њихови недостатци ишчезавају и оне једна другу међусобно допуњују и обогаћавају. Теорија уздиже праксу до универсалности, а пракса спушта теорију до појединачног случаја. Користи, што се из тога појављују, очевидне су. Кад се наука у свима својнм појединостима идејно конструише и развије, она онда задовољава све наше практичне захтеве; оно пак што је практички значајно, увек је од важности и за теорију, или у противном је дотична теорија недовољна, ограничена. На први поглед може нам се учинити да и ако теорија обухвата све истине, које су за праксу потребне, она има у себи много које-чега што је за живот бескорисно. И доиста, како би се нашао у неприлици и најбољи зналац своје науке, кад бисмо и у поставили, на пример, питање: какву практичну корист може дати знање понеке ове или оне научне истине до које се дошло систематским испитивањем, а чија је примена непозната? Али, на то би нам он могао одговорити: а ко опет може са поузданошћу тврдити да нам знање извесне научне истине неће никад затребати? Ко зна, какви се важни закључци из те истине могу извести у току времена, какву широку примену може она добити кад се уочи веза њена с другим истинама? ПогледаЈмо само на физику. Сви они, који су се некада, ко зна када, ватрено бавили том пауком, зар су могли још тада, од самог почетка, предвидети да ће њихова открића имати толико велики утицај на све врсте уметности нашега доба! Како би се они изненадили кад бисмо им могли рећи да је овај огромни успех у савременом развитку индустрије последица њихових проналазака, које су у оно доба можда многи сматрали сасвим кас бескорисне. Оваки се од нас свакога дана може уверити у моћ и снагу науке кад се обазре око себе и види на све стране све нове и нове проналаске. II техничар, и хемичар, као год и биолог, геолог, астроном, философ, теолог, филолог, агроном, правник и медицинар, сви они скупа и сваки појединце доприносе својим трудом корист за живот и омогућавају све бољи и савршенији начин за упознавање научних истина у циљу што већег благостања како појединца, тако и целог човечанства. Наш народ, који је по своме занимању највећим делом сточарски и земљораднички, да је којом срећом у својој слободној, предратној државн што већу пажњу поклонио био развијању интелекта и воље за подизање пољопривредне производње, т.ј. да је имао што више агрономских школа и да је неговао стручне школе, које би га научиле да свесно поступа у свакој својој акцији сложеног газдинства,- давно би он осетио све благодети отручнога знања. Међутим, само због тога што нисмо умели, у своје време, да ценимо значај пољопривредних школа заостала нам је та најзнатнија аривредна грана да нам једва подмирује дазашње повећане потребе, а да