Prosvetni glasnik

756

Просветни гласник

54. Када се самогласници а, о, у, е находе у нашим или страним речима испред и, а не потпадају под правила изнесена у т. 52. онда се међу тим самогласницима и самогласником и не пише ј: Шаин, даире, наиме, заинатити се и сл. Али када је на првом месту самогласник и, а иза њега су други самогласници, тада вреде друга правила. Ушло је у обичај да се ј тада пише сем када је иза самогласника и самогласник о, дакле: ија, ије, ију, али ио: специјални, талијански и сл.; али: иоле, носио, водио и сл. У облицима као Маријом, Италијо, Италијом чување ј иде по т. 52. 55. Присвојни придеви на ји како се изговарају тако се и пишу: ји и ији. На пр.: Божји — Божији; врапчји, врапчја, врапчје = врапчији, врапчија, врапчије и сл. 56. Присвојне заменице имају једино облике на ији, ија и сл.: чији, свачији, чија, свачија и сл. 57. У страним речима које се почињу са е, додаје се / испред е само онда када је оно према изговору оправдано: Јерина, јерес, јелена, јеврејин итд. • али када су речи позајмљене у скорашњије време и када се, према изговору, употреба сугласника ј колеба, он се не пише. Дакле: Европа, еспап, ексер и сл. Све овакве случајеве треба означити у прегледима правописне грађе. VIII Писање „ћ" и „ч", „ђ" и „џ" 58. У књижевном се језику морају правилно употребљавати гласови ћ и ч, ђ и џ. Међутим у нашем се народу у различним крајевима ти гласови неправилно изговарају: или се ћ и ч изговара као ч или се оба гласа изговарају као ћ ; тако се исто ђиџ изговарају понегде као ђ или оба као џ. Зато је потребно да употреба тих гласова буде исцрпно обрађена у прегледима правописних правила. IX Писање гласа „х" 59. Вук Караџић у прво време свога рада није писао х, пошто се тај глас не изговара у његову крају; али доцније, када се уверио да се у неким крајевима наше земље (у делу Црне Горе, у Б. Которској и у Дубровнику, затим у чакавском дијалекту и кајкавском) тај глас изговара, он га је увео у књижевни језик (од 1836 год.), и отада је тај знак саставни део нашег правописа. 60. Вук је сматрао да х треба писати тамо где му је по етимологији место; али, стварно, оно се могло стављати тамо