Prosvetni glasnik

Свети Никола

39

пожали му се: „Како то, светац ја, светац он, па њега славе са гозбама и песмом, а ја долазим на ред тек сваке четврте године?" Господ онда пошаље анђела, да доведе Светог Николу. Испод шихових ногу видело се море, узбуркано и гаоцрнело од таласа и облака. Анђео се врати, али без Светога Николе: „Нашао сам га у мору — каже анђео — бори се с буром, и спасава лађе и људе. Рекао је да ће одмах доћи". Најзад дође Свети Никола, али тек после дугог времена; извини се Господу што се задржао, и што пред њега излази каљав и мокар): „Борио сам се са морском алом и са вихорима, који су заљуљали море ;и хтели да потопе лађе и путнике". Онда се Господ окрене Светом Касијану: „Видиш како је Свети Никола каљавимокар? Ето то што се бори са ветровима и буром и спасава људе — то му је донело и празнике, и гозбе, и песме, а нисам му их дао ја. А теби са твојим ћурком и чибуком, са душецима и миндерлуцима, много јеи онај празник што га имаш". У српском народу најпознатија легенда у којој се Свети Никола јавља као спасилац бродоломника јесте она у десетерцу коју је Вук забележио од слепе Степаније из Јадра, и која се, под насловом „Свети Никола" налази у Вуковој другој књизи песахма. Чудо Светога Николе испричано је, као епизода, на гозби у којој су, поред нашег светитеља, учествовали још и неки други најглавнији светитељи и светитељке. Када је Свети Никола, за софром, устао са чашом вина у славу, одједном је заспао. Сан је био кратак, свега један тренутак. Када се пробудио, исприча он како је уснио да га неки бродоломници зову у помоћ, и он је, као, отишао и спасао их. Начин спасавања овде, можемо рећи, чисто је српски додатак. У оригиналним грчким, и у другим легендама, када бродоломници нозову у помоћ Светога Николу, имамо увек непосредну његову епифанију, личви долазак свечев: он долази на лице места, било у пуном орнату, било онако каљав и мокар као у трновској легенди — тек он се увек јавља лично. У Степанијиној песми,' међутим, указује он помоћ у сну, и то нам даје права да ову легенду сматрамо као изворну српску. У Срба, наиме, постоји веровање да локални заштитници, змајеви и здухачи, када треба да помогну своје племе и 'Поведу борбу са алама или туђим здухачима, остављају своје тело да спава, као мртво, а дотле душа њихова изиђе, олицетвори се па нски начин, и извршује задатак. Када се локални светац из Зете, чувеви „жабљачки евлијај", баш бријао једнога. дана у берберници, у Жабљаку, чуо је како га неки Турчин чак у Будиму зове због неке своје невоље у помоћ: и он је одмах оставио своје тело где је, а својим дупликатом, душом, отишао је у Будим и помогао. Овакво. веровање, које ћемо иначе наћи и у причама о вештицама, није, додуше, непознато ни друпим народима; али док код ових можемо 1 наћи само примере из далеке прошлости, дотле је оно у нашем народу и данас врло живо, о чему се можемо уверити ако прелистамо наше етнографске зборнике. И када је нашем народном певачу било потребно да исприча целу процедуру чуда, он је, у нашим веровањима нашао већ готове обрасце. Откуда се десило да је Свети Никола постао заштитвик бродара по превасхотству, и у неку руку гоеподар и арбитар над морем и свима водама? Да ли се та ствар, цео тај процес, може