Prosvetni glasnik

674

Просветни гласник

тересе целине и не мислећи на одговорност пред историјом и потомством. У којој је мери себичност међу нашом феудалном властелом била узела маха, речито сведочи држање Константина Дејановића у очи саме Косовске битке. Уместо да се са својом војском придружио кнезу Лазару, он је учинио супротно: када је турска војска пролазила кроз његове земље, полазећи на Косово, Дејановић је не само богато угостио гурску војску, него је дао и своје помоћне чете, које ће узети учешћа у одлучној борби на Косову. Као изразита супротност оваквим појединцима стоји узвишени лик кнеза Лазара, који се приволео „царству небеском" и жртвовао себе на олтар отаџбине, давши и свој драгоцени живот за свој топло вољени српски народ и за своју свету хришћанску веру. III После битке на Косову настала су тешка времена за Србију и за све остале хришћанске државе ,на Балкану. Али, баш у тим сз^дбоносним временима, на српском престолу седели су људи велике политичке мудрости и богатог дипломатског и државничког искуства, потпуно дорасли својим задацима и свесни своје историске одговорности пред потомством. После погибије кнеза Лазара, за време малолетства његовог сина Стефана Лазаревића, на српском престолу седела је једна жена, мудра и енергична кнегиња Милица, која је одмах јасно увидела да се Срби могу одржати као нација само у том случају ако обуставе даље ратовање и почну водити једну разумну, реалистичку политику према Турској царевини. Исту ту политику водио је и њен син, Стефан Лазаревић, лојални турски вазал и суборац султана Бајазита у познатим биткама на Ровинама (1394), код Никопоља (1396) и код Ангоре (1402). Иарочито је интересантно и карактеристично да је исту реалистичку политику прихватио чак и Краљевић Марко, такође турски вазал, који је и погинуо у боју на Ровинама, као клетвеник Бајазитов. Па ипак, иако само вазални господар једне мале и безначајне српске државице у Маћедонији, Краљевић' Марко је опеван у народној поезији као оличење највиших српских на-