Prosvetni glasnik

Осећање одговорности према нацији

свестраног културног, привредног и здравственог подизања и једног праведнијег социјалног поретка, није се могла ни замислити једна царевина која би се простирала од Београда и Видина све до зидина Солуна и Нове Патре. Тек се доцније видело у јасној боји: са колико је мало правог државничког талента и са како је слабо развијеним осећањем одговорности према нацији Душан водио Србију из једнога рата у други рат, из победе у победу, и не слутећи да ће последња његова победа бити — Пирова победа! Убрзо после смрти цара Душана, велика и моћна српска царевина почела се распадати у читав један низ малих и слабих државица, које су се међу собом често бориле о првенство. Душанов син и наследник, цар Урош, био је потпуно лишен политичких, дипломатских и војничких способности, није умео да држи крмило у својим нејаким рукама и завршио је свој живот у манастиру. Он је био створен за калуђера и мистичара, а не за владара и ратника, какав је био потребан Србији у то тешко и судбоносно доба, кадз су Турци све чешће прелазили на Балкан и систематски почели потискивати политички разједињене и војнички неповезане хришћанске државице, једну по једну. Узалуд су краљ Вукашин и деспот Угљеша, господари српских државица у Маћедопиш, покушали да организују заједнички отпор турском надирању. У познатом сукобу код Чрномена, на реци Марици, 26 септембра 1371, изгубили су Вукашин и Угљеша не само своје земље него и саме своје животе. Пораз на Марици је прва велика турска победа на Балкану, почетак систематске инвазије Азије на Европу, муслиманског Истока на хришћански Запад. Маричка катастрофа није била довољна да се балкански народи у дванаестом часу тргну пред све очигледнијом опасношћу, да пређу преко свих ситних размирица и међусобних трвења, па да организују један несаломљиви фронт против азијских завојевача. Што је најтрагичније, ни сами Срби нису били свесни замашних и далекосежних последица Маричке погибије. Уместо да се сложе и уједине против заједничког непријатеља европске кул-туре и хришћанске цивилизације, феудални господари српских државица остали су завађени и поцепани, водећи рачуна само о својим ситним личним и династичким интересима, о својим локалним и регионалним иотребама, пренебрегавајући виталне ин-