Prosvetni glasnik

140

Просветни гласник

не би могао да предаје у школи за слепе, глувонеме или малоумне, тако и школа под ведрим небом, као нарочити тип школе, захтева и нарочито образовање наставника. Јер у животу шк-оле под ведрим небом нема наставних часова, то је стална настава, стално истраживање, индкзидуалан рад од стране ученика, захтев од стране наставника. Стога је у школи под ведрим небом потребна нова методика и ново приказивање школског доживљавања. Из тога проистиче да настава у школи под ведрим небом претпоставља нарочиту педагошку и дидактичку обдареност. Дете овде не учи из књига, већ црпи знање посматрањем природе и испитивањем стварног света и наставник мора умети да открије знање не у књигама, већ у самим стварима, у самој стварности, и тај свет (птице, животиње, природне појаве) мора за њега имати јаку људску и привлачну снагу. Ако наставиик није у стању да осети наставну вредност слободног, отвореног сЕета ван књига, иако ни њих неће искључити као допуну, он може бити добир наставник за обичну школу, али за наставу под ведрим небом није подесан. Потребан је дакле наставник необичне пријемљибости и обдарености, који скроз и скроз без предрасуда стоји слободно према уобичајеним наставним догмама и тако може у школи да оствари педагошки идеал наетаве под ведрим небом. Образовању оваквог типа наставника тежи се у Италији и то се постиже одржавањем нарочитих курсева. На њима се будући млади наставници упознају са васпитним и хигијенско-санитетским циљевима школе под ведрим небом, јер ту наставник мора поред духовног рада да има и опсежно знање о телесном саставу ученика и да буде у стању да сарађује са школским лекаром и да извршује његове прописе. Педагогија је у школи под ведрим небом превратничка; она хоће да дете у својим животним испољавањима буде слободније него пре и да само организује освајање свога знања, које је идентично са освајањем своје властите личности. Школа под ведрим небом у Италији није ни мала касарна, нити завод за поправку; она је радна заједница деце која заједно са својим наставником раде и уче и сПонтаним процесом просвећивања постају свесна бића. На крају још неколико речи о зградама и уређењу школа под ведрим небом. Школске зграде не смеју бити велике палате, нити сгромне касарне, већ мале куће, само са приземљем, по могућству у облику павиљона у лепој и здравој околини. Оне морају по карактеру и средини да личе на куће за становање веће или мање породице. По себи се разуме да оно средство за мучење, школска клупа, мора сасвим да изостане и да уступи место лаком сточићу са покретном столицом, која је детету много ближа од тешке, кепокретне клупе, тако исто и гломазна катедра која је у неку руку стварал-а растојање између наставника и ђака нема места у овој школи. Школа будућности биће сасвим под ведрим небом и стајаће у непосредном додиру с природом, неисцрпним извором за посматрања, у коме ће деца под широким сводом плавог неба, милована мирисним дахом дрвећа ј ! цвећа, грејана сунцем које даје живот, стећи савршену равнотежу духа н тела, »РгеОи^еггкћипг КаНеп« 1942 Нг. 5, Ваугеисћ