Prosvetni glasnik
Духовни лнк Богдана Поповића
79
је, дотеран до ижице, почео да ропче, гађају пушкама. Земља пропада, финансије страшне, порезе огромне, путеви непроходни, трговина стала, привреда сваким даном све мања, земљорадња пропада, радници хиљадама иду у просјаке, народ гладан, у многим областима тако гладан „да не може више својим рукама да ради", и да велики и аристократски владика Масиљон пише: „То је у том степену да су црнци у нашим колонијама од њега бескрајно срећнији; јер, ако раде, њих хране и одевају, заједно с њиховим женама и децом, док наши сељаци, највреднији у краљевини, (у области Клермон - Ферана, где је Масиљон био владика), не могу ни после најтежег и најуиорнијег рада да имају хлеба за себе и своје породице, и да плаћају порезу." Све то довело је до пада Бастиље, до укидања феудалног поретка, до револудије са свима њеним страхотама и крвопролићима: „Онда настаје оно што цео свет зна: пљачкање, рушење, паљење библиотека, убијање, каквих никад није било пре тога, прво по улицама, па онда, кад су им ти људи отворили тамнице, по тамницама, где су ненаоружане и невине људе и децу убијали други људи, копљима, сабљама, продужавајући њихову самртну агонију, играјући и певајући око лешева на које су постављени лампиони, с намештеним клупама За гледаоце, који су позивани као на представу. За то време они горе — сад су они „они горе" •— трљају руке, пирују, називају насмешено гилотину „народним прозором", „народним бријачем", „басгат 8апс1ат ^шНоИпат" ... А народни претставник Карије, говорећи о егзекуцијама којима је присуствовао, причао је: „Никад се у животу нисам тако смејао као кад сам их гледао" — свештенике — „како кревеље лице умирући." У своме критичком разматрању узрока и последица револуције, Богдан Поповић је јакобинце обележио као „дивље сметењаке" кад нису били „пометепи бандитп." Због тога је од извесних наших критичара проглашен за — реакционара. Међутим, ако се узме у обзир све оно што је Поповић написао о духу и смеру револуције, о менталитету и психологији скоројевића као класе и о читавом времену које је претходило догађајима, неминовно ће се доћи до закључка да се Поповић ни у ком случају не може обележити као реакционар. Он није ни реакционар, ни револуционар; он се држи у средини; јер је у средини истина: т тесИо уегНаз. Не треба заборавити да средина, као и истина, обухватају оно што је добро и право и на десној и на левој страни. Да је