Prosvetni glasnik

ш ?

80 Просветни гласшпс

тако, послужиће довољно речито овај синтетичан ретроспективан поглед на генезу догађаја који су довели до гилотине: Такво је постање, развој, и крај, у току историје, политичке клЈасе скоројевића. Оиа има исте особине, и постаје под истим условима, као и Ч приватни тип скоројевића. Али је разлика у томе што је за овог последњег одговорна, бар у првом реду, само његова најближа околина, а за Класу скоројевића цела народна управа. За класу политичког скоројевића увек су криви „они горе"; па била то „аристократија" према „трећем сталежу", „добри скоројевићи" према рђавим, рђави према дну народа — последњем слоју муља који изиђе на површину и дочепа се власти. И онај је најкривљи који први почне са својим погрешкама, и крив је за цео остали развој, Шзји после иде чисто механички, неминовном силом, и није ништа друго до адекватио сразмерна реакција на претходну акцију. Никад не би дошло' до Карија и Шалија да није било Алмавива. Требало је попустити још кад је, на крају XVII века, онај умни и фини Лабријер, син врло добре париске породице, ћутке и сетно трпео охолост „Великога Кондеа", који је бар од!тео сјајну победу код Рокрое, и суровост и обест свсга ђака, унука Кондеоша, војводу де Бурбон, који није никад добио битку код Рокрое. Требало је попустити бар онда кад је Волтер, син једног бележника, гласно протестовао против злоупотреба државне управе. — Кад је дошао Русо, син једног часовничара, већ је било сумњиво да ли би попуштање стигло на време. Кад је дошао Бомарше, опет син часовничара, и сам часовничар, било је доцкан. — Затим су дошли Марат, Шалије, Коло д'Ербоа, Изабо, Кариј^е, Лежен, Лебон, и тако а <1 тПпНит; а ти су секли главе. Као што се из наведеног види, Богдан Поповић не приказује историју прагматички, већ је тумачи генетички, испитујући развој идеја и ток догађаја, узроке и последице, постанак ствари и крајње резултате њене, онако као што је то чинио Ранке и Момзен, Гибон и Маколеј, Тјер и Тен. Богдан Поповић не пева историју, као Карлајл или Мишле, већ је тумачи и објашњава каузално и генетички. Исповедајући начело да у науци не постоје ситнице, јер низ ситница формира крупнице, које утичу на даљи ход историског збивања, Поповић не испушта из вида ни једну ситницу, ни један детаљ, слаже камичак на камичак, ствара мозаик у финим преливима боја, у преламањима светлости и сенке, са суптилним разумевањем и истанчаним укусом. великога мајстора. IV После свршетка првога светскога рата запљуснуо је западноевропске народе један талас неразумног одушевљења за црначку