Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

IV. седница

7. фебруара 1921. годипе

Универзитета у Француској и дан дањи предаје то фактичко стање друштвено и тај фактички положај својине. Имате чувенога, имате реномиранога професора јавног права, државног права, Diguit, који је написао толико књига, и он је тако лепо констатовао то гледиште. Имате то данас и код нас, на нашем Универзитету, како каже проф. г. Слободан Јоваиовић, и то je примљено од ве'ћине наших фака. Али на страну то, да ли који аутор заступа то мишљење или не. То је један социјални факат Друштво се данас тако понаша према својини. Када је донет немачки Устав, тамо је изречно то унето. Тамо стоји: „Eigentuni verpflichtet" то значи: својина намеће дужности ономе који је држи. То сам ја поменуо, а далеко је од мене било да ништим својину, онако како се она схвата макар и на овој страни римских правника. Далеко је од мене да моделујем друштво, да моделујем поједине институције у друштву. Ја констатујем само јеган социјалан факат у друштву и проиламујем да у уставу треба тај факат да се призна. Ја мислим да би то било корисно, јер из признања тога факта потегле би многе и многе социјалне дужности за све који држе неку својину, било капитал, било земљу. Ми ћемо у својој аграрној реформи баш поћи од тога факта. Држава је пошла од тога факта тим самим, што је прокламовала да се својина земље одузима у мзвесним случајевима. Она је тиме прокламовала, да својина има дужности, да она има социјалну функцију. Ја нисам устајао против својине, нити сам хтео да моделујем својину онако као што лончар моделује лонце. Ја верујем у еволуцију друштва и верујем да друштво само полако израђује облике и институције, какви су му за поједине прилике потребни. Подаредседник д-р Томислав Томљеновић: Има реч г. Др. Вошњак. д-р Богумил Вошњак: Господо, ја мислим да се ми сви радујемо, што је. тај брод, наша дискусија, коначно изишао из ове луке, из овог пристаништа, што смо коначно почели са претресом. Мислим. да се сви радујемо, што је ова дискусија некако академског карактера. Ради тога, молим вас да се не љутиге, ако се ја држим ових смерница, које су се развијале у данашњој дискусији. Ја сам први, мислим, пречанац, који говори у овој дворани у овоме претресу. смо сви живели под старим крововима, многим старим туфим крововима.којих данас више нема, n Лlи смо сви сада дошли, и Срби, и Хрвати и Словенци, под један нови кров ове дворане, ове Скупштине. И ja, господо, морам pehu у име Словенаца, дасе ми врло добро осеТамо под тим новим кровом. (Одобравање.) Ако има великог незадовољства, па њега, господо, има у свима земљама. Ми смо овде дошли да изградимо Устав, који Le донекле да уклони то незадовољство. А шта је узрок тога незадовољства ? Ја мислим да има овде нешто на шта треба скренути пажњу. ОсеРања државне одговорности и државних дужности, дужности према државној заједници, увек је било у тој земљи, у старој Србији. To осећање дужности према држави није било тако јако вани, преко, у нашим земљама, Али нешто друго извините, ,ако можда нешто оштрије говорим социјално осеРање, економско осећање, јаче је развијево у земљама преко, него овде, јер овде је било једно друштво недиференцирано, једно друштво које није имало истих друштвених потреба. Наша заједница је створена да изједначи то: да створи овде то веће социјално осећање и да тамо, преко, у наши.м земљама, створи веће државно осећање. Председн.ик нашега одбора, г. Веснић, говорио

je o извесном менталитету, који влада у нашим земљама. Истина је, у нашим земљама има још црножутог менталитета. „Правда“ данас пише извините, ако то споменем en passant како се због реакције у нашим земљама не може доћи до једног извесног државног склопа. Ja могу рећи да те реакције у Словеначким земљама не опажам више. Кад сам дошао из изгнанства у домовиву, шта сам нашао? То је била стара Аустрија. Остали су били на власти они исти, који су били под старом Аустријом, и многи од наших избеглица, који су се борили као добровољци, били су рфаво записани од тих наших власти само зато што су се борили против Аустрије. Нећу никога ќривитв, али делимице је крив и Београд што је заштитио те црно-жуте елементе старога режима. Није згодно кад се каже да је побеаила реакција у нашим северним крајевима. Не, господо. Тамо је настао народни покрет, који има пред очима само наше државно и народно јединство, и други елементи, леви елементи, социалистички, изашли су из ове борбе као победиоци. Дакле, ја мислим да ми можемо сада рећи, да градимо овде један Устав, који треба да донесе тек нашим земљама државу, добру државу. Данас није пала овде једна реч, која би могла ову дискусију одмах расчистити. Та је реч: метаморфоза. Држава је у метаморфози, и власништво је у метаморфози; све је у метаморфози. Нису могућни никакви петрофакти у ово наше доба. Све се развија, све живи, све расте. Господо, има 130 година од када је велики Француски народ, велики и у својим манама и у својим врлинама, градио своју Declaraton des drois del’ homme. Ja не држим овде никакво предавање, али мислим да је потребно цитирати неке речи из те Деклације. У њој се каже: „La principe de toute souverainete reside essentiellement dans la nation. Nul corps, nul individu ne peut ехегсег d’autorite qui n’en emane expressćment.“ Дакле, у народу je цео суверенитет, и нема у. народу никаквог тела, никакве индивидуе, која би могла имати извесну власт. Цела ствар припада нацији. Дакле, то је принцип народног суверенитета. Али, ја пигам: да ли није тај принцип народног суверенитета нешто метатфизично ? Да ли народ доиста егзистира из свих ових многобројних атома, или нема ли поред свих тих друштвених атома и друштвених класа. Ја овде изражавам једну реч: „класа.“ ја не бих хтео то да употребим. Ја бих употребио реч„занимање", „група.“ Али, господо, класа има и од вајкада их је било. Француска револуција није хтела то да призна. Она је забрањивала организацију ових група. Сигурно ie то била реакција против пређашњег једног стања сталешког стања и она је у једном радикалном полету хтела свето уништити. Али то не може да се увишти, јер то жнви. Наше друштво није само састављено из индивидуа: оно је састављено из социјалних група. Сада долази реч: „борба класа.“ Ја мислим да је то оправдано- само донекле. Био је један човек, који данас влада једном слободном земљом, г. Масарик, који је занијеќао овај смисао класне борбе. Има борбе као свуда, али ја мислим. да je држава овде позвана да нађе синтезу ових борби. Над овим борбама стоји још нешто, а то је држава. Али, господо, политичка држава у старом смислу речи данас више не егЗПстира. Данас је држава један социјални фактор. Данас се у држави развијају групе, које ће једнога дана —не кажем сутра узети у своје руке један део државне власти, и доћи ће до тога, да ће политичка властимати једино карактер једног oficier de Најѕоп. To ннје стање