Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

50

VI. седница 9. фебруара 1921. године

груди Југославени и како не .правимо питање од тога што је у Загребу председник владе или, како га ви зовете у најнбвије време, вршилац банске дужности, човек, који припада српском дијелу нашега народа; што је у Сарајеву човек који припада српском дијелу нашега народа; што је у Сплиту човек, који припада српском дијелу нашега народа и ми, нити писну нити зубима шкрину! Нико од нас, господо, не пусти ни гласа! Ми имамо чиновнике такозваних делегата финанција у Загребу, Сарајеву, Сплиту и не знам, где још, па се сматрало, да су то делегати црно жутог менталитета и онда су им послали из Београда помоћнике, који ће контролисати њихов рад. То су помсгћници српског дела нашег народа, и ми опет: нити писну нити зубима шкрину! Господо моја! Ваша централистичќа и хегемонистичка политика тако је далеко данас дотерала, да ви код састављања овог Устава држите да није потребно да тражите додирне тачке и да тражите споразум са једним д-ром Корошцем, д-ром Дринковићем, ca једним д-ром. Лагињом и са вофом Буњеваца Блашком Рајићем. Експозе г. Министра за Конституанту, као што сте већином сви утврдили, био је прилично мршав. Данас се у Немачкој расправља у политичким и учењачким круговима, какво мора бити унутарње урефење државе: да ли централистичко или децентралистичко и каква децентралистичка форма мора бити. Романске земље, које су урефене на једној јакој централистичкој бази, данас ипак расправљају питање, каква је форма боља; да ли централистичка или децентралистичка. Ми се сви дивимо борби Ираца за ослобофење од енглеског империјализма. Чули смо од пријатеља са левице, да је Совјетска Русија урефена на федералистичком темељу. Видите, цео свет расправља питање о унутрашњемурефењу државе, а једино наш министар за Конституанту не налази ни једну реч, да нам протумачи, да нам поближе изложи, како наша влада замишља то унутарње уређење државе и да покаже мотиве, који су је склонили, да донесе овакав централистички систем урефења државе. Ми смо то очекивали тиме више, што наша држава састоји од земаља и покрајина, које никада у историји нису биле заједно у једној држави, које деле толике традиције и које деле различит закони. Дакле потребно је било показати, како ће се та централистичка идеја провести и у чему ова стоји. Мени се чини, опростиће г. министар Трифковић, да је то или непознавање или омаловажавање самога предмета. Ову празнину у експозеу г. министра за Конституанту настојао је да поправи, а то је врло похвално, наш председник г. д-р Весник Према моме уверењу и он је био лоше руке. Дозволите да неке ствари из његова говора нагласим и да образложим своје становиште. Г. BecHiiii je казао ово: Концем године 1918, кад je Народно Вијеће дошло из Загреба у Београд, онда оно није могло доћи ни са каквим преговорилlа, ни са условима. Народно би Bnjehe могло доћи из Загреба у Београд са каквим преговорима и условима само онда, кад би српска влада била побијефена: али после побједе српске војске нико више није могао очекивати или мислити на какве услове. (Предсједник д-р Веснић : Онакве услове.) Ради се, господине предсједничке, о унутрашњем урефењу државе. Дакле кад се ради о томе, онда се морају донијети с једне и с друге стране неки услови. Према томе ја тврдим, да не стоји Ваша теза, да се уопће није говорило о условима и преговорима. Какви су били услови и преговори то ћете виђети

одмах. Мени je то жалије, што је то тако констатирао наш посланик Краљевине Србије у Паризу. 8. новембра 1918. године из Женеве писао је тадањи предсједник министарства краљевске српске владе г. Н. Пашић г. Корошцу између осталога и ово: „У име краљевске српске владе част ми је известити Вас, да она признаје Народно Веће у Загребу као закониту владу Срба, Хрвата и Словенаца, који живе на територији аустро-угарске монархије, и да сам данас упутио ноту владама Француске, Енглеске, Италије и Северним Сједињеним Државама Америчким молећи их, да и они са своје стране признају Народно Behe у Загребу као закониту владу југославенских земаља бивше монархије Аустро-Угарске, као и да признају добровољачким трупама. ових земаља карактер ратујуће странке. У прилогу Вам шаљем препис ове ноте.“ „У исто доба краљевска влада прима до знања, да je Народно Вијеће повјерило г. д-ру Трумбићу, предсједнику Југославенског Одбора у Лондону мандат, да га представља код савезника све дотле, док не буде створен заједнички орган за дипломатску акцију.“ Тако исто у мјесецу новембру 1918. године, писао je г. Пашић опуномоћеним министрима КраљевинеСрбауПаризу, Лондону, Вашингтону и Римуово: „Молим саопћите влади, код које сте акредитовани, да је краљевска влада признала Народно Вијеће у Загребу као легитимног представника Срба, Хрвата и Словенаца, који станују на територији бив. Аустро-угарске монархије. Народно Вијеће, које је изабрано од надлежних народних представништава, сматрат he се као влада Југославена на територији бивше Аустро-Угарске монархије све до дефинитивнога конституисања једне државе Срба, Хрвата и Словенаца.“ Господо моја, из овог се јасно види, да је влада Народног Вијеlла била суверена власт. Та влада Народног Вијећа била je позната. Ево овфе присутан сведок г. Љуба Јовановић, тадањи мислим министар правде. И била је припозната од тадањег министра финанција г. Стојана Протића, који је замењивао министра предсједника г. Пашића, док дофе у Београд. У Загребу je Народно Вијеће добило од хрватског сабора мандат да расправи, под којим ће увјетима ићи у Београд. Ми смо дошли у Београд. Резултат преговора била je адреса Народног Вијећа упућена на престолонасљедника Регента, као и одговор његов на ту адресу. И један и други акт прочитан је и примљен једногласно од Српске Народне Скупштине, која се баш ради тога чина и састала у Београду. То су, господо, чињенице и те чињенице јасно исказују, као што је јучер упадицом казао д-р Лаза МарковиР, да је ова држава основана на празном темељу. У адреси Његовом Височанству Престолонаследнику Регенту, у одговору на адресу, као и у свима префашњим актима ме-ни је ова ствар добро позната, јер сам био присутан сваком чину, истичу се главне мисли и идеје. Прва је била да сва племена морају бити равноправна. Из овога излази друга идеја, а та друга стоји у томе, да несме да буде мајоризирања племена над племеном у Уставотворној скупштини. Кад се казало и стало на становиште, да мора бити равноправност трију племена, онда је за мене логично, да не може бити мајоризирања једног племена над осталим. Ja се сада нећу упуштати управничка цепидлачења, него ћу само нагласитн, да се против мајоризације нагласило на једном месту, да се траже две трећине, на другоме месту као у крфском пакту,