Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

VI. седница 9. фебруара 1921. године

он раније био у Народном клубу и надао салl се да hy чути ближе разлоге, у погледу те замерке, како се то једним мало изразитијим централистичким политичким уређењем дају више права Србима него Хрнатима. Али господин Шимрак није на то питање ништа одговорио, није га ни додирнуо, а није ни г. Спахо, и за мене је господо, то и данас загонетка. Ja нисам овлашћен, да говорим ни у чије име, за ово, што iay сада pehu. Али, како је 1914. године чим је плануо рат, изишла прокламација престолонаследникова, да се војска позива у рат за ослобођење и неослобођене браће, и тада су поменути Срби, Хрвати и Словенци. Кад је то исто речено и у септембру месецу исте године у Скупштини, кад седакле рат водио под тим знаком ослобођења и уједињења целог нашег народа, ја признајем, да сам као Србин заједно са мојим друговима, са којима сам општио, посматрао то уједињење у једном најпростијем облику: да се ујединимо, кад смо један народ, да се ујединимо под један режим, под једно законодавство u под политичке слободе једнаке зд све, и да се онда путем селекциЈе и надметања, како то бива у парламентарним демократским земљама и како је то било у Србији, странке боре, па да оне странке које добију већину у народу, утицај буде пресудан. Господо, господин Вошњак је назвао то схватање симплицистичко, просто, Ево, господо, тоја признајем, ја сам то тако просто замишљао и сматрао сам, да је то политички најбоље, и уверен сам био и дубоко сам и сад уверен, да такав систем једини даје једнака права и једнаке дужности: (Чује се: Тако je.) А она!, који каже, па такав систсм даје више права Србима него Хрватима, дужност му је да то и докаже, а не само да то говори да провлачи кроз новине и ствара забуну код неукога света, који то незна. (Чује се: Врло добро, д-р Шимрак: Где вам је хрватски бан? Њега сте одпустили.) Господо, питање нашег унутрашњег уређења додирнуто је и расправљано појединим нацртима Устава. Разправљао га је г. Смодлака у своме нацрту, разправљао га je на свој начин и г. Протић na и влада г. ВеснЈгћа, односно влада г. Пашића дала je овај нацрт, који ми сад претресамо. У томе питању има наравно разних мишљења. Они, који сматрају, да питање унутарње управе треба да буде издвојено из круга политичких тенденција, сматрају да унутарња управа треба да буде тако организована, да послужи најбоље народу. За њих је први и основни принцип, задовољење управних потреба становништва, да закони, који регулишу целокупни живот појединаца. и породице и државе морају бити тако примењивани да користе да им обезбеђују право као год што намећу и дужности, и да поједини грађани на основу тих права могу добити задовољење на које могу да претендују према прописима закона. Господо, сад се пита, која је управа боља, дали је боља једна непосредна управа или централистичка та реч може ту да се употреби у вравом смислу таква управа, при којој сви административни акти конвергирају ка влади, ка центру у Београд, или је боља управа она, при којој је извршена извесна деоба, тако да се једне административне потребе.задовољавају и у унутрашњости, на периферијама, а да само друге прилазе ка центру и ту налазе своје задовољење. (Настас Петровић: To je решено питање). Ha то питање не може се одговорити никако апстрактно и ако је за господина Настаса Петрови Тато питање решено, за мене није. (Настас ПетровиТ: Северне Америчке Државе су то питање решиле на један начин, а друге др-

жаве на други.) Дакле опет разна решења. За нас, господо, то питање има нарочито вредност, јер ми имамо de facto данас децентралисану управу. Ми имамо данас као што знате покрајине, које имају своје земаљске владе и ми се око тога питања (Настас Петровић: Имамо хаос.) како ћемо да организујемо унутрашњу управу најбоље. Једни предлажу, да се задржи основа ова, која данас постоји, да остану покрајине у главном онакве какве су и да се њима што још данас није тачно утврђено да се њима да нарочито једна правна подлога. Неки то зову федерализмом, а други то отворено да кажу, него зову аутономијом, трећи зову то самоуправом или како неки кажу легислативном само—то је опет нови појак —и тако се рефају разни системи и разне варијанте, али свим тим варијантама идеја je иста, да се хоће да створе или да се задрже политички центри поред оног центра у Престоници. Овај нацрт устава владе господина Пашића, не прима политичке центре организсване правним правилима. Загреб Де као Сарајево и Сплит и други граДО.ВИ увек остати један политички центар, али као центар политичких странака; али ако будемо оетавили све те бивше центре као политичка средишта, ако им дамо правну организацију, онда ми напуштамо унитарну државу и прилазимо идеји федеративне државе. (Гласови: Сасвим тако!) (Д-р Јанко Шимрак: Ко да нису ваше области исте само што су мање!) Господо, по мом дубоком уверењу, нама нетреба једна федерална држава, нетреба нам је најмање у таквом облику у каком је траже извесна господа, федералну државу засновану на садањим историјским покрајииама, јер она значи, да би наше народно државно јединство поновно распарчали и ми бисмо се поновно нашли у неколико државица. Ја бих разумео то кад би господа тражила и стога гледишта разумем у неколико Радића кад би господа тражила једну федерацију на темељу племенском, тврдећи датри дела нашега народа нису један народ и тражећи три племенске државе. То би се донекле дало бранити истицањем оних разлика, које на жалост постоје измефу Срба, Хрвата и Словенаца. Али, господо, признавати, да смо ми један народ и тражити, да се поделимо и поцепамо у мале државице, и да поред једнога политичког центра, где се иначе толико свафамо, тако да за две године нисмо могли скоро ништа урадити, да створимо још мање парламенте и мање центре, и да пренесемо иту ову исту политичку борбуја то никада небих смео да примим. Господо, каже се, да легислативна самоуправа и покрајинска управа, како је траже аутономисти, није исто што и федерализам, и како се приближују овоме што је предвифено у Уставу владе г. Пашића. Господин Смодлака прожет идејом народног јединства, имао је снаге и храбрости да покрајинама одузме аутономију и дао је покрајинама чисто самоуправну делатност онакову каква је предвифена у нацрту Устава владе г. Пашића. Наравно, господин Смодлака, ја незнам како је он интимно мислио, учинио је то једном руком, десном, али је левом руком учинио нешто много озбиљније. Господин Смодлака је поделио земљу на 12 покрајина, одустао je донекле од постојећих покрајинских граница, али је своје покрајине по нарочитом једном плану заокружио, па је онда увео тај покрајински утицај у