Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : III. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

100

Стенографске белешке

XXXV СЕДНИЦА

УСТАВНОГ ОДБОРА УСТАВОТВОРНЕ СКУПШТИНЕ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА држана 18. марта 1921. године у Београду

Председавао председник др. Момчило Нинчић. Секретар Милан Бошковић. (Почетак рада у 4 часова no подне). Председник др. Момчило Нинчић: Господо, отварам данашљи састанак. Изволите чути члан 12. Потпредседник Јурај Деметровић чита члан 12. који гласп: »Лихварство (зеленаштво) je забрањено.!« Председник др. Момчило Нинчић: Има реч г. Шимрак. Др. Јанко Шимрак: Ja оамо хоћу, према ономе, што je јучер казао господин Председнлк, да колстатирам, да према члану 12. пословника, за ову вашу Уставотворну Скупштину (Љуба Давидовић: Зар ваша није?) каже се: »у посебном лретресу no главама говори посланика, који говоре у пме једне групе, могу трајати најдуже један сат, a говорл осталих посланика најдуже пола сата«. Према томе, ja се ограђујем против онога, што je јуче рекао господин Председник, да говори у име група могу трајати само пола сата. Председник др. Момчило Нинчић: Хоћу да одговорим na вашу напомену. Ви апсолутно немате право. Толеранција je и сувише велика, када се да пола часа једлом посланику да говори. Право говора од једног часа у поменутом члану пословника односи се пре свега на говоре представника група a затим на целе одељке. И када вам се даје могућност, да код свакога одељак говорите пола часа, a један одељак може иматп 15 и вшпе чланова, онда ви говорите више од једнога сата, ви говорите неколико часова. Ви сте no неколико часова скупа, готово код свакога одељка, говорили 3 Z томе погледу je толеранција и сувише велика. Др, Јанко Шимрак: Je ли досада било лраксе да се говори више од лола сата? Гослодин Дивац je говорио више од пола сата. (Недељко Дивац: Када ja говорим, вама изгледа дуго, a кад ви говорите, нама изгледа кратко). Председник др. Момчило Нинчић: Не, ви се варате, господин Дивац je говорио свега 22 минута. Др. Јанко Шимрак: Господо моја, према овоме члану лихварство (зелелаштво) je забрањено. Taj je члан лремало казао. Зато ми мислнмо, да би се требало мало јаче казати прво, што се тиче саме дефиниције лихварства, a друго да се нагласи, ne само да je лихварство (зеленаштво) забрањено, него и да je кажњиво. Зато ми предлажемо, да се каже: »лихварство (зеленаштво) сваке врсте je кажњиво«. Још томе додајемо један нов став: »правни послови, који су против добрих обичаја (контра бонос морес) не важе. Лихварство у своме првобптном смислу јесте отимање туђега добра у

'кредитном .саобраћају. . To je главна њезина дефиниција. Међутим лихварити се може и са робом, израбљујући незнање, лакомисленост и лакоумност свога ближњега. Може се лихварити и са становима и са другим стварима. Зато ми назиачујемо лихварство у њезином најширем смислу и кажемо: лахварство сваке врсте, не само лихварство кредитно и робно него лихварство уопште. Гдјегод се лојављује, да се израбљује лакомисленозт, незнање илакоумност човјека, да се отима туђа, имовина у сао opaka ју, било то кредитом или каквом другом, то лије само забрањено него и кажњиво. Јер кад се каже само. да je забрањено, онда je то врло пшрок појам. Нека се каже: да га треба и казнити, a ne само забранити. Код лихварства je најтеже литање, особито код кредитног лихварства, висина камате. G тим проблемом мучили су се сви законодавци почев од Мојсија ла до Kope Цивиле, од 1804. године, који о њему говори у чланку 1907. Године 451. прије Христа на Авснтину састали су се Римљани и тражили од својих конзула, да се установи величила камате. Половлном 19. века, као што je познато свима правницпма, ушла je у моду правничка наука, која потиче од Калвина и која каже, да je главни темељ гледом на кредит љубав према ближњему, и да се према тој љубави морају одређивати камати. Како су капиталисти схватили ову љубав према ближњему, то смо најбоље могли опазити из њихова владања према сељаку и према раднику, и из високих камата. Сви закони, који су спречавали камате, били су укинути скоро у свима земљама: у Данској, Шведској, Шланији н Холандији. Једино се такав закон био одржао у Француској и Америци. Каснлје je створен закон протлву ллвхарства у Њемачкој и у Аустро-Угарској. Међутим сви.ти закони локазали су веома мало практичне вриједности: чим се на једном мјесту зачепила лукња, кроз коју су капиталистп пружали своју главу, и рутке да лотисну малога човјека, одмах су онп показалл своју главу и своје руке на другој рупи. Овде je главно начело поштеље појединаца: да човјек схватп, да није сам на овоме свијету, да у својој дупш има социјално схватање, друштвено схватање. Будући да данас у свијету има врло Mano поштеља, најбољл je лијек, као што сам јуче нагласио, противу лихварства и зеленаштва:' подупирање задругарства. Овдје вриједи стара ријеч: »Вае соли«. Jao ономе, ко je сам! Тешко ономе, који се у капиталистичком свијету налазл сам. Зато сам ja јуче предложио, да се у нашем буџету конкретно каже, у ком смјеру и у колико ће се подупирати наше задрутарство. Мислим дакле, господо, да би се овај члан могао надопунитп или преиначптп. Преинака нпје велика. Ja сам се, овде,