Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : III. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

XXXV. седница 18. марта 1921. године

103

in.TO je. њему je одзвонило. Ho није му одзвонило из неких етичких разлога, нити су га отклонили неки добронамерни људи по свом добром срцу, оно је прошло зато. што је развитак друштвени ударио жш на ту сЅрену својину и бацио је у историјску архиву. Због тоѓа се данас и овде од свију страна па и v 'предлогу владе говори о ограничењу својине. Али ако се и данас широм целог света говори о том огранпчавању својине, не говори се свуда на исти начин нити се од свију класа и свију полптичких група то на исти начнн формулише. Па ето случај п овде. Овде би се у овом предлогу хтело мање више платонски задовољити захтеву данашњег друштвеног развитка и како да кажем духу времена na pehu, да својина обвезује, рећи једну ђпшту формулу, умнрити своју савест и продужити пут даље. На то питаље комунисти гледају савршено другчије. Они знају, да се својина ограничава по нужности данашљег друштвеног развитка и стаља, у које су запале све земље и сви народи после европскограта и да то ограничаваље мора бити ефикасно, не само зато, што га неке класе траже, него зато. што је то у интересу деле привреде свију земаља па и наше земље. Ту је нарочито реч о великој својини. Малу својину, коју у овој земљи не мислн нико да укине, јер је не може и јер нема ни за то исторнског основа. Малу својину ми овим ттрттшптпом не погађамо, али погађамо велику својину. онп данас випте немају и не могу да имају чине на штету друштвеног организма и протггв које ове мере имају да буду употребљене. Али баш то ограничаваље те велике својине и крупних предузећа у једном ужем смислу, баш то ограничаваље ако хоћемо да буде стварно, морамо дати само на један начин. који данас намеће историјска нужда, а то је путем организације радничке контроле. Нарочито сада после рата, кад се привреда у свим земљама' руинисала, кад je стаље произвођача радника п потрошача радника и свих осталих маса таково, да је велика својина у рукама катшталиста постало једно врло за друштво једно врло опасно оруђе у то време радници, који не само да дижу на својим плећима, него унраво и стварају ту својину. ошт данас више немају и не могу да имају поверења у капиталисте, који тим тгредузећима рукују. ' у И не могу да имају поверење не само за своје одржаваље, за свој стомак, него за обнову ггривреде, у чијем процесу и они учествују, и од које z они живе. И само њихова ефикасна контрола може бити стварна и социјална корист ограничеља својине. И само ако такву контролу дамо, ми имамо заиста ограшгчење својине. Тада речи »својина обвезује« постају факт и престају бити голо слово на хартији и само на хартији. Зато ми, комунисти, тражимо, да се сва крупна предузећа, била она у својини приватних капиталиста била она у режији државе или самоуправних тела, ставе под контролу радничких већа. Оно, што се често помиље као један нужан фактор у производљи, приватна инипијатива. и оно, што с-е врло често пребацује режији државној и самоуправној, да је бирократски апарат, нешто што умртвљује привреду, то се баш попуњује радннчком контролом. И у самоуправним телнма и у држави, кад у својој режији имају крчтша предузећа, само радничка контрола надомеће тај надодатак. Из тих разлога и унатгред поменутих ми остајемо при своме захтеву и’тражи-

мо, да ce код овога члана уметне, да се установљава контрола радничких већа над свима рударским, саобраћајним, индустријским и другим приватним акционарским, државним и самоуправним предузећима. Председник др. Момчило Јавио се за реч г. Павловић опет из комунистнчке групе. На послетку да учиним изузетак, да му дам реч. Има реч г. Павле Павловић. Павле Павловић: Ми можемо са задовољством да констатујемо, да је искуство посљедњих годин.а показало у целом напредном свету, да капиталистички начин тгроизводње запавши у једну безизлазност тражи излаза у сарадњи и помоћи оне тшицијативе, која је до тада, до пре овога рата, била у опште анатемисана. Тражи се сарадља радничких организација, радничких корпорација, радничких већа и контролних одбора. На жалост ми не можемо исто тако са Задовољством констатовати, да је та увиђавност код наших владајућих класа и кругова, који су у нашој земљи заступљени. На против код нас је у томе погледу схватање наше буржоазије, нашпх привредних и наших владајућих кругова равно ономе схватању, које значи: после нас нека дође и потоп. Код нас се не мисли на мере, које he поправити продукцију и које he омогућити и реорганнзирати производљу на основици савремености и нужних друшјвених потреба. Ето овде ми морамо да доказујемо у једном Уставном Одбору, уз стално опомињање г. председника, да не будемо дужи у томе доказиваау, морамо стално да доказујемо, и ту рчигледну потребу, да се установи код нас радничка контрола. Имамо журналистику, која у томе погледу не уме из чор-сокака да извуче оне егоистичне кругове, који су у своме капиталистичкоме егоизму довољно слепи да жртвују ошпте интересе својим себичннм интересима. Наша журналистика у стању је данас, кад радничкн синдикати у конкретним случајевима оправдане нужности затраже контролу над извесним предузећем, у стању је то да анатемише и да као журналистика удари на то жиг иекаквог преторијанства са стране раденика. Након месец дана иста штампа у истим ступцима кроз леро истих новина у стању је, да на један индиректан начин демантује с-ебе у таквом тврђељу и да каже, да је неопходно нужна некаква контрола над дотичним тгредузећима. Такав је случај био тгре месец и два дана са једним листом у Београду, који je међу грађанским независним листовима желео да игра улогу првокласног листа. »Политика« наиме писала је по случају штрајка раденика рударских у Трбовљу, који су две године ваттијали из тп г стиље и са планина и тражили контролу раденика над произвођељем и над администрацијом тога рудника, да би открили злоЈшотребе. »Политика« је то нападала и назвала почетком револуције и бољшевичким устанком. Након месец дана »Политика«' је писала у истим ступдима чланак, који имам у рлжама и да се не прибојавам приговора ѓосподина председника, ja бих себи допустио ту слободу, да вам тај чланак прочитам, у коме је речено, да је држава на сто милијуна круна опљачкана од те дружбе трбовљанске, чијп су главни акдионаргг Франдузи са две трећине, а само један мислим десети део акција држе југословенски катшталисти. Та дружба трбовљанска оштетила је у толикој мери државу и ошптв интересе држављана, јер је поскупила сталну тари-