Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : III. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

XXXIII. седница. 16. марта 1921. године

67

напредак, само смо тога мишљења, да редакција члана 3. каква нам је овде поднешена, неби биЛа потпуна u неби обухватала све оно што треба да. се обухвати доцније у заштитном радничком законодавству. Велики је успех, што се признало, да држава заиста треба да узме радну снагу под своју заштиту. Кад се каже радна снага, онда ја мислим у првом реду, да се то односи на најамно радништво кадо пндустријско, тако занатлијско, тако и пољопривредно. Досада је радништво остављено просто на милост и немилост капитализму, шефовима индустрије, представницима занатства и великопоседницима. Данас се више то стање не може да трпи. И кад се у овој мери иступило, не значи то само један акт хуманости, него то значн један акт, ко.ји је потребаД за правилно развиће данашњег нашега друштва. То је један акт мудрости, то је један акт који се неоспорно н неизбеживо нама налаже, ако не желпмо да доживимо тешко разочарање и катастрофу. Даље господо, признавање потребе, да се раднпк у сваком правцу заштити у предузећима, то је један напредак. Али да се пође и да се помире чак п представници буржоазије и капиталистичке кла-_ се, требала је предходити једна читава хисторија борбе између рада п капнтала. Требало је лоднести тешке жртве и то не само требала је поднести радничка класа лично и матерпјално, него је те жртве требао поднести и наш лривредни развитак. Јер ја кажем, сваки сукоб између рада и капитала не- саiio да намеће жртве личне и материјалне радничкој класи, него и целом нашем лривредном развитку, а посредством тога и целокупном нашем друштву. Заиста је било крајње време да се призна, да радннк виЈле не треба да буде остављен на милост n немилост капитализму, него да треба да буде заштићен. Колико су радници до сада трпили у лриватним предузекима због тога, што није било заПlтите, то је познато свакому. Стотинамал хиљадама радннка губили су радећи поред машине руке, лрсте, трлели су најтеже повреде и никада никакве. одштете за то добили нису. Послодавци су до сада могли да удешавају своја предузећа тако, како су хтели, без обзира на то, да ли има код тога лредузећа за радпика опасности или не, држава се саCBIIAI пасивно код тога држала. Она нлје сматрала, да треба да заштити л>уде, и то је заиста била једла безобзирност, коју је тешко било разумстл. Данас је сасвим природно више таково етање немогуће поднети. II ја мислим, да не само што се морало прибећи уношељу једне овакове одредбе у Устав, већ у исто време та. одредба мора да послужи као основица’за доношење једнога закона, који се доцније мора стриктно примењивати у животу. За нас и за~ целу радничку класу и најљелше уставне одредбе.ако би лослужиле као варка, не би имале никаквог значаја, ако не би нашле доцније у животу примене. Ја сам учинио напомену ло овом делу овога члана, који је био у нацрту, који је влада поднела, већ пре, али сам сматрао, да је то било лепотпуно и да тај део треба допунити још једном одредбом, т. ј. да је држава дужна исто тако да регулитпе плтање минималних плата најамних радника и питање раднога времена. Поред заштите радника у радионицама индустријским и занатским као и у пуним пољопривредним предузећима једно од најважнијих питања за

радничку класу било је литање о дужини раднога времена, господо. И то питање има читаву своју историју од 88. годипе. Председник др. Момчило Нинчић: Морам да обратим пажњу г. посланику. да је ово најдужп говор у Уставном Одбору, ово није начелна дискусија. Недељко Дивац: То је најважнији део питања нашега друштва, које ја заступам. Председник др. Момчило Нинчић: Ми смо држали неколико седница у Ужем Одбору и ја бих молио да се дискусија скрати. Групе су у овом погледу изишле прилично на сусрет гг. социјалистима. Недељко Дивац: Ја управо говорим тачно о оном делу, који није био унешен у нацрт, који је взишао из Одбора и потребно је да га мотивишем. Председник др. Момчило Нинчић: Имате још 10 минута да говорите, г. посланиче. Недељко Дивац: Казао сам, да питање о ограничавању раднога времена за најамно радништво има читаву своју историју. То је постало једно од иајважниих и највећих литања радничке класе. Оно је многоструко важно, јер у вези са питањима о ограличавању раднога времена, управо свођену његовом највише на 8 сати стоји и питање о ублажавању беспослица, стоји и питање о просветном и културном подизању радника, стоји и питање о продужавању живота најамних радника. До сада су се n послодавци и држава одушграли свима снагама да се за најамно радништво дужина раднога времена законом ограничи на 8 сати. Као разлог за то стално je навођено то што се говорнло, да ако би се дужина радног времена свела на осам сати, да би привреда и индустрија од тога морала претрпети страшну штету. Искуство је доццније показало, да не стоји, да што је дуже радно време, да је у толико производња већа. Јер количина производае не зависи, господо, толико од дужиле раднога времена, колико од ефективности рада. Код нас су радници до донешења закона о радњама радили у извесним предузећлма по 14, 16 и 18 сати. Државна управа савршено је слепа била према тим појавама и није нлједан корак учинила, да стане томе злу на пут. II наша производља не само, господо, добијала од тако дугачког и неограничено дугачког радног времена, већ je од љега трпела. Ја нећу да се упуштам у потанко претресање тога питања, али свакоме од вас без разлике господо, јасно he бити да онај радник, који издана у дан ради по 14 ii 16 сати, биће далеко неспособнији за производњу, него онај радник, који ради по 8 сати. Због чега? Јер радећи издана у дан тако дуго радник се за врло кратко време извури и онеспособи, тако да ефикасност његове производње своди се на најмању могућу меру. Огледима je -утврђено, да радници који раде 8 сати благодарећи томе што имају времена да се одморе, да прикупе снагу, могу више да произведу, него што то производе радници, који издана у дан раде по 12, 14 и 16 сати. Из тога разлога господо, радничка је класа истакла као једно од најважнијих питања, да се Уставом и законом дужина радног времена ограничи највише на осам сати, а излишно је да помињем, да има предузећа, у кбјима радно време мора безусловно бити маље. Ja вас упућујем само на један низ рударских радника; ja вас упућуем на рударе и копаче угља, на копаче олова, на копаче бакарних руда итд. Ту је радно време сувише дуго и ако 9*