Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : III. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

ХХХШ. седница. 16. марта 1921. године.

77

ти односи су нешто друго а не само односи радника n послодаваца. Према томе и ми, који свакако имамо компетенције говорити о синдикализму раденика, не можемо, да нађемо овде гаранције за те ствари. Ако се то хтело pehu, онда je рђаво речено. Најамни односи нису идентични са привредним односима у целини, и према томе ми тражимо, да тамо где се говори о ограничењу унотребе својине на штету целине, да се изврши једна модификација. Кад је реч о колективном уговарању најамника и радника према послодавцу, ту стилизацију треба удесити тако, да се каже: у најамним и радним односима, а не само да се каже у привредним односима. Председник др. Момчило Нинчић: Господо, дискусија je завршена. Молим г. Деметровића, да поново прочита овај члан с овом допуном. Павле Павловић: Молим нека буде додато ово: у привредним и најамним односима: Потпредседник Јурај Деметровић (чита): »Слобода уговарања признаје се у границама. закона«. Председнпк др. Момчило Нинчић: Стављам на гласање овај овако како је прочитан. Господа, која су за то, да се он прими, нека изволе седети, a Koja су противна, нека изволе устати. (Већина седп). Већина je седела, према томе, објављујем, да је овај члан примљен са већином гласова овако како је прочитан. Изволите чути следећи члан. Подпредседнпк Јурај Деметровић чита члан 5.: »Држава има права у интересу целине, а на основу закона, да интервенише у привредним односима грађа-на у духу правде и отклањања друштвених супротностл«. Пре je стајало »економских«, а сада стоји »привредних«. Измена је дакле свега у томе. Председник др. Момчило Нинчић: Има реч г. Дивад. Недељко Дивац: Господо, овим чланом хтело се да призна право интервенције држави у сукобима економским. Какви сукоби уопште могу бити? Ја мислим, да кад је реч о економским сукобима у данашњем друштву, да се ту у првом реду мисли на сукобе, до којих долази између рада и капитала; на сукобе, до којих се долази у првом реду између рада и најамних радника. Ја стојим на гледишту, да је интервенција државе у тим сукобима неоспорно потребна. Али, каква треба да буде та интервенцнја? Она треба да буде искључиво у интересу радннчке класе. Због чега? Због тога, што је факат, да се раденичка класа стално налази у једном притиснутом положају од стране капитализма. И само у томе смислу ја бих могао разумети и могао бих допустити интервенцију. Јер то би била интервенција једне ошпте организације, која носи назив државе у корист слабијих. Ако би та интервенција ишла на то, да штити капитализам, који је иначе сам по себи довољно MohaH, онда би ја био против те интервенције. Да овакве напомене чиним, даје ми повода искуство из прошлости. II ја мислим, да нема никога међу вама, који he оспорити тај факт, да су све досадашље интервенције државне, нарочито пре рата биле искључиво у корист заштите капиталиста. Ја сам раније истога јутра. кад је била реч о члану 3., односно 2. казао, да смо ми имали један низ сукоба између радништва и између капитализма у нашој земљи, који је, морамо признали, био слаб, па ипак у свим тим сукобима раније држава је вршила интервенцију у корист кашгталиста. Често пута та државна интервенција ишла је дотле,

да je проливала крв радничку и то je рађено, господо, веома лаке руке. Чак држава није сматрала за потребно ни да улази у испитиваља бар најповршнијих узрока, који су довели до сукоба рад и капитал. Она je одмах а приори ставила. се на страну јачега, а то је на страиу капитализма. Такав је случај пре рата био у шећериој фабрици, такав је случај био на Вршкој Ђуци. Такац је случај био још у једном читавом низу сукоба, у којима су радници плаћали својим животом. Господо, ја бих желео, да се схватање дужности, једне социјалне дужности, од државе данас из основа промени. Ми би социјалдемократи желели нарочито., да се осети, да кад је реч о интервенцији у односима између рада и капитала, да та интервенција треба да иде на то, да заштити радничку класу, чији је положај заиста и сувише тежак. Ja hy признати, да је у овом новом периоду од рата па на овамо имало масу случајева, где је држава ипак била против радничке класе, да je у неколико случајева држава, благодарећи томе што су се на месту које је било меродавно за регулисање односа између рада и капитала, налазили људи, који су нешто боље схваћали ствар, да је држава у.неколико таких случајева интервенисала у корист раденика до извесне мере. То је било нешто мало у Трбовљу и још у неколико случајева. Све је то још и сувише мало да можемо да стечемо уверење, да he држава своје досадашње држање променити и да he љезина интервенција заиста имати тај само значај, да буде у корист раденичке класе. Али ако није до сада тога било, ми желимо, да у будуће буде тако. Стога сам мишљења, да заиста државна интервенција у сукобима између рада и капитала треба да буде н уставом предвиђена, али редакција тога члана, који ту интервенцију предвиђа, треба да буде такова, дајасно казује, да држава неће жмурећи окретати се противу радника, а стајати на страВу капитализма, као што је то досада било, већ да he у првоме реду ићи на то, да штити потиштену и експлоатисану радничку класу. То је, господо, не само једна социјална, него ii национална потреба. Па да ли члан 6., овакав какав je, даје гаранције,'да he се ствари у будуће тако развијати, да ли он даје гаранције. да he заиста држава стајати увек на страну слабијега, мени изгледа да није тако. Члан 6. каже: »Држава има у интересу целине, а на основу закона право да интервенише у економским односима грађана у духу правде и отклањања друштвених супротности«. Код лгене изазива нарочито сумњу овај завршетак члана 6. »отклањање друштвених супротности«. • Господо, у сукобу између радника и послодаваца, отклањања супротности, односно ублажавање само, може се извршити само на тај начин, ако држава помогне раднике у љиховим праведним захтевима. Ви сви знате, да радници натерани силом околности лаћају се често обуставе рада, да би подузећа, односно послодавца натерали да испуне извесне њихове захтеве. Вама је познато, из којих разлога радници прибегавају томе последњем средству за заштиту својих животних ннтереса обустави рада —. To долази отуда, што qy услови за живот стално мењају, па и радничке наднице и остале onhe околности подлеже такођер непрекидним променама, стога се радници морају да обраhajy на подузећа на послодавце, да се измене услови рада, који су дотада владали. Послодавци се увек одупиру, јер захтеви раднички редовно иду на то: или да се скрати дужина