Rad : list za nauku i književnost

28 52 РЕД - | св. И.

кад је Марко Антоније на светковини луперкалија нудио Цезару круну, коју је он нерадо одбио, до битке код Филипије у Маћедонији 42. тод. у којој је тако звани други триумвират, састављен од Марка, Антонија, Октавијана и Лепида, срушио републиканску партију екупљену око завереника Брута, Касија и другова. Ми морамо сабрати у мислима све оно, што знамо из историје, о тадањем стању у римкој републици. Дугогодишњи грађански ратови, између Силе и Марија, између Цезара и ЏШомцеја, изнурили су римски народ и унели у државу страх и несигурност живота и имања. Јуначки бунтовници срушили су аукторитет старих республиканских установа, и народ се, као што вазда бива у грађанским ратовима, већ почео навикавати да одважности и јунаштву вођа партијских поклања поверење које установе државне нису могле хранити. Тако се, у колико се установе показивале слабије, развијало и јачало поштовање јунаштва и силе. _У тешким приликама народ је био вољак да поклони сва своја политичка права ономе, ко му само живот обезбеди и гарантује и утврди мир. Кад је тако расположење сазрело, онда је престо монархички већ готов; ко ће сести на његаг зависи од вештине човека, који се умедве успети.

Кад је Цезар, — коме су сервнлни сенат и оголелаи уморена маса римске вароши, после победе над Помпејевцима, бацили пред тријумфалне двоколице ва венцима сва своја политичка права, примио поклон, и почео сестарати да престо, и себе на престолу, утврди, онда се саставила завера против њега и престола монаршког. У Маргу 42. год. у сенату пао је Јулије Цецар под ножевима завереника. Пријатељи Јулија Цезара и присталице Цезаризма уредели су се и одсудна битка је била код Филипије у Маћедонији. Републиканска партија потучена је; Брут и Касије су погинули. -- -

Та историјска акта, описана су у трагедији онако истинито као што су испричана у Плутарха; али је у тој радњи, на том листку римске. историје Шекспир нашао нешто више, но што обичан читалац уме наћи; нашао је борбу два велика морална налела, борбу егоизма у политичком животу људском, који ту у римској историји узима име Цезара, и патријотизма или слободе. Велики државник ХУГог века и секретар Флорентијске республике, Махијавели илустровао је у својим примедбама на, историју Тита Ливија једну истину, до које је дошао испитујући развијање разних народа, а та је: да се политички облици држава мењају по неком сталном закону, да нпр. монархија на извесном степену свог развића има — по нужди — извесно прилике које руше монархију, а из којих се республика развија; а тако исто даи республика на извесном степену развића бива принуђена да уступи место престолу. Промене у политици не може бити (где је природно развијање) без промене у свету морала, а да је ту буде, мора да има узрока у осећању човечијем. Шекспир, велики психолог, схватио је револуцију Цезаревог времена као борбу моралних сила. Он је као и његов велики савременик писац „кнеза“ и коментара на Ливија,био убеђен, да је та борба вечита, да се она не решава само у једном веку или на једном листу историје него у

историји човечанства, и из тог убеђења излазило је уверење да ће