Rad : list za nauku i književnost

226 но а ИА - | сва А

би успео у својој тежњи да сруши Цезаризам, Брут се морао спуетити из идеалности у реалност. Цезар није могао пасти ако Јулије не падне: остали завереници, да би срушили Јулија, морали су устати против Цезаризма; Јулије није могао пасти ако престо не падне. "Оног момента, кад је Брут пружио руку побуњеницима, из борбе њиове пописпадали су сви егоистички мотиви. Борба је постала у име "начела, и деалистичност карактера Брутовог дала јој светости, али јој убила моћ. Онако, као што се у Цезаризму кад је у највећој сили развија слабост која га души, онако борба за слободу, кад се дигне до чисте светости и идеалности има, своју слабу страну која. њу упропашћује. На висини престола римеког Јулију Цезару чиниле | су се врлине других људи ситне и недостојне рачуна. Он их је презирао, а тим испуштао компас престола. На висини своје идеалности начелна борба за слободу губила. је такође земаљско мерило прилика и слабости људских. Идеје су велике; велика су начела слободе, љубави и братства, а слабости људске, пороци, јесу само ситне ствари. Она и презире. Из тог презирања рађа се човечанска љубав пуна опроштења, извињења али и пуна погрешних рачуна. Брут је миедио да само свеци могу бити бунтовници начелни Борбу за слободу не може водити нико из сујете. Неко је споменуо Цицера, да треба и њега позвати у заверу. „0, неспомињите га“, виче Брут, „Ди церо не пристаје на план који су други измислили, а у логору код Филипије разјарен пита Касија, који деран диже руку на Цезара, замахну мачем а неучини то ради правде. Не боримо ли се за правду г а могу ли правду бранити прљаве рукег Нијели велики Јулије убијен за правду“

Илеалистичност Брутова карактера долазила је сваки час у комични контраст са светом друкчијих погледа. Има неког наивног хумора у оним речима Брутовим, кад се окреће препреденом интританту и пријатељу Цезаревом Марку Антонију : „Шетина, ми морамо изгледати сурови и крвави као што су нам руке и дело крвави. Али ти видиш само руке и то дело крваво, које су оне извршиле, а но видиш наша срца; она су пуна сажаљења, и сажаљење наспрам Рима извршило је то над. Цезаром.

У својем говору пред народом римеким он је искрен, отворен; никаквих задњих мисли, које би крио од масе. У идеалистичком мишљењу о људима он излази пред римеку светину, да јој да рачуна о својем делу. Као стари републиканац полаже рачун, сматрајући своје дело као једну републиканску дужност, коју би сваки тако извршио кад би му част пала, да је врши. „Римљани, “сугра“ ђани, браћо, васлушајте ме о мом поступку и будите мирни да би ме саслушати могли. Верујте ми, части моје ради, и поштујте моју част, да бп ми веровати могли. Судите ми по вашој мудрости и прикупите све мисли своје да би ми што праведније судити могли. Ако се ко ју овом збору налази, који је био драти пријатељ Цезарев, ја му кажем: Брут није мање од њега, Цезара љубио. Кад би сад тај пријатељ запитао, зашто Брут устаде на Дезараг Онда ево одговора мога. Не што сам ја Цезара мање, већ што сам Рим више љубио. Да ли би волели да Цезар живи, а