Rad : list za nauku i književnost

ОБА РУЧНЕ БРУТ И ЦЕЗАР 220

да ми сви као робови помремо, или што је Цезар мртав, а да ми | сви као слободни људи живимог Колико ме Цезар љубљаше, ја га оплакујем; колико сретан беше, ја се радовах; колико храбар беше, ја та поштовах; али зато што властољубив беше, ја га убих. Сузе, љубави његовој, радост његовој срећи, поштовање храбрости, а смрт властољубљу његовом. Ко је међу вама тако низак, да би желео бити роб г Има ли кога, нека каже, јер тога сам увредио. Ко је тако покварен, да не љуби домовинуг Има ли кога, нека каже, јер тога сам увредио.“ Е

Како је маса народна разумела тај говоре Брут је живео у идеама слободним, републиканским, али маса народа римског заборавила је време и дужности републиканске. Брут је живео идеалним отачаствољубљем, а маса је изгубила свако осећање отачаствољубља; она Брута није разумела и поздрављала га је именом Цезара. „Живео Брут, Цезар.“ Како има узвишене ироније у том судару идеалних врлина Брутових и тешке материјалистичности масе народне.

Шекепир је масу народа римског насликао великом вештином, Она је представљена као глупа, материјалистичка, без икаквог вишег осећања. Речи, а још више паре вештих партајских вођа њу покрећу у грађанским ратовима, сасма бесвесно овом или оном начелу. Она је покретљива и превртљива, и у својој страстности тази свако начело, правду, слободу и отаџбину. Кад прилике тако тешку, безсвесну силу доведу у додир с начелом, слика ће увек имати комичног ефекта. Али је та комика различна, како је које начело. Ако су Дезаризам и така маса једно до другог, слика ће бити комична. Тако је у трагедији Шекспировој она сцена у циркусу кад Антоније нуђаше Цезару круну, сцена Фине комике (Г чин) Ако се идеално начело Брутово доведе у контраст са том материјалистичком силом, ецена ће имати узвишеног трагичког хумора. Така је она слика у Шекспировој трагедији, у којој Брут говори пред масом народном. Из оне комичне прилике с Цезарем развија се мржња на Цезаризам; из ове хумористичке прилике Брутове развија се симпатија за начело Брутово.

Од оног момента, кад видимо да се велика начела његова сударају са поквареношћу и материјалистичношћу народа, ми их почињемо више љубити, увиђати њихову светињу и величину карактера ког та начела покрећу. Ми се више не плашимо и не жалимо много што та узвишена начела пропадају у борби са тешком силом, али радујсмо тто она имају својих апостала. У боју, та начела могу бити поражена, али је сам бој знак њихова живота, Несретни дан код Филипије оставио је више славе Бруту него Цезару (Антонију и Октивијану).

Над телом Брутовим у трагедији Шекспировој не плачемо као што обично плачемо кад гледамо врлине потлачене. Нама се чини, да је Брут својом емрћу само доказати хтео дахје његово начело бесмртно и велико; да му је дужност била да то и тако докаже, и приближујемо се у озбиљним мислима, али не поражени, да видимо слику савршеног човека. „Тих је био — рекао је над телом Бру-

8“