Rad : list za nauku i književnost

315 78 у БАТА = __вв- ИЕ

пови. Најпосле ту је човек у неком раздраженом, готово пијаном стању, па и не опажа све. Утисци се тако брзо гомилају да се потискују, претрпавају и не остављају веома дубоке трагове. Докле год је у живој борби човек је као у неком заносу, и кад умухне бојна. хука он чисто као да се тргне иза сна. Али мирно разбојиште, после крваве битке — то је права слика гнусобе: ту све прелази у трулеж, ту човек види све појединости разорења, па кад погледа како је цела природа: и поље, и шума, па рекао би и само оно плаво небо клонуло од људскога зора и беса, онда се у њему буди немоћан гњев и српба против опустошавајућих ратова. Па још ако је посматралац уз то и револуцијомар, т.ј. човек који је из историје народа поцрпао то дубоко убеђење, да се извесни друштвени преломи неминовно морају извршивати крвавом међусобном борбом, онда се његова срџба претвара у тих а дубок бол и жаљење овога јадног човечанства, што за решење евојих крупних друштвених задаћа и изравнање не праведних еталешких разлика нема и не зна другога пута до сече и уништавања...

Уз пуг к Пруговцу стиже нас од некуд пуковник Рајевеки. Он је тек пре 10—15 дана дошао из Русије, и кад се први пут јавио "у штаб у Алекепнцу, ја сам га дочекао. Но кад сам предао његову визит-карту Черњајеву учинило ми се као да овај долазак није тако обрадовао ђенерала, као што се он радовао доласку других Руса. Од тога доба само сам још једном виђао Рајевског. Сад му приђем и наш разговор окрете се тако да му ја рекох:

— Невесели дани, г. пуковниче.

— Да, могли би бити веселији.

— Чудо вас нема никад у штабу! Било ом вам колико толико утешније кад би по које вече провели у друштву с вашим земља“ цима у ђен. штабу.

— Ха, ха, моји земљаци у ђенер. штапу! — рече пук. Рајевски, и оно озбиљно лице, што изгледаше као да се никад није насмејало, раввуче лак осмех — моји земљаци! Оно истина Волтер вели на једном месту фигоц рече аШег ап Бокаеј зала у вастег ја сћаца-рјаве, али ја опет за то не долавим у главни штаб. Та тамо вам има тако много ума и разума, и сваке добродетељи, да се ја искрено бојим да ме не заразе све те штабне врлине.

Овако оштар, скоро циничан одзив о главном штабу, и то од једнога руског вишег официра, и то пред човеком кога он скоро т не познаје — све то јако ме зачуди, и ја погледах пуковнвка са недог умевањем. Он као да је разумео моје чуђење, јер рече: „Извините за, крвикое вмраженје и неудивлаштесњ что п предђ вами такр от“ кровенно говојпо; и васљ знао... Ко ме је то могао представити пуковнику Рајевском у тако лепој бојиг Чудим се! Из даљега разговора с пук, Рајевским видех, да је њега јако оторчило и то, што је данас над неким многим батаљонима поверена команда по пуковнику Караџићу, о коме Рајевски вели да је „просто! пљанчушка и болљше ничего“.- (Проста пијанчура и ништа више). После овога разговора данас више не видех пуковника Рајевског; не знам куд штуче.

паљена