Rad : list za nauku i književnost

~

ВА ИЕ __ ОДЛОМЦИ ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНОГА ДОБРОВОЉЦА 31

деране одеће, парчад артије, разваљени муницијони сандуци сатурским грбовима, покидани каиши и конопци од топовске запреге, поломљени пушчани кундаци, стињени саплаци и чутуре од тенећке, па онда ужасва људска нечистоћа, и стрв, и смрад од људских и коњских лешева, што су још где где. по шумарцима и буџацима остали неспаљени и неџпокопани. Свуда трагови страшне пустоше и разорења. Ваздух окужен, трава угажена и спарушена, па и сама шума, и ако је било ведро, свеже јутро, изгледала је опарена и клонула, јер је и преко ње прешао врели дах рата: гране поодбијане и поломљене од граната, кора огуљена, лишће чисто спржено димом. А ови клонули лугови били су празни и пусти, неми и жалосни; нигде тичице да прхне, да зацвркуће и овесели гај својом јутрењом песмом. Па да је бар од куд год макар и оних враних гавранова, што их народне песме спомињу да облећу бојишта, те палим јунацима кљују очи црне. Али ни њих нема. То је ваљда бивало у оно време, кад се још борило стрелама и топузима. Од данашњих бојишта, на којима трми крупов топ и острагуша, далеко бегају и врани гаврани, као и све друге тице, и све живо, а остаје само МИР. и у њој само ова, мала, пакосна зверка што се зове — човек.

Ишли смо даље. Ватре, на којима су јуче спаљивани турски мртваци, што их Турци после шуматовачке битке оставише на бојноме пољу, још су се где где пушиле, а Јутрењи поветарац доносио је до нас тежак задах од људскога печења. Крај једне догореле ватре лежи потрбушке један арапски труп. Цела му једна половина тела, што је била окренута ватри, уздуж изгорела, а она друга, окренута у поље, стоји читава. Свуд у наоколо око ватре угарци о1 догорелих људских трупова: шсчене ноге, руке, главе. Што је било на сред

ватре — изгорело, што је било око крајева — само нагорело. Ова је ватра потпуно личила као да је где год на каком дивљачком острву у атлантском океану и као да је гомила дивљака-људождера целу лоћ провела играјући око ње, а у зору се разбегли, остгвивши за собом стрв и оглодане кости од људеких жртава, што су ту свечано испечене и поједене. И гомила нас образованих људи мирно пролази поред овога гнусног згаришта. Гдекоме само Фркне коњ на нос, и, поплашен од онога стрва, удара у страну, а он га нежно тапше по врату и ласкаво га умирује: „не бој се, не бој се, није ништа !“ Погледам људе, погледам коње,и они коњи под нама у томе тренутку изгледали су ми много паметнији, питомији, цивилизованији и хуманији од нас људи..

Читао сам доста расправа против рата, али ни једна књига, никакви докази и разлози никад нису могли изазвати у мени онако гнушање против ратова као што учини јуче“ и јутрос ова слика пустоши на бојном пољу. Сама борба никад није тако одвратна. У бојном урнебесу има јеш ниске ливље појезије, која заноси, а после ту је још све свеже: свежа крв, свеже ране, још свежи, топли тру-

Ст

1 Види у „Стражи“ (св. 32 март 1819. год.) опис једне посете шуматовачкога бојног поља 18. авг. 1816. год. 5