Rad : list za nauku i književnost

08. : о РАД то = св. Г.

___ Ваконитости нема у људским радњама, веле браниоци случајности, јер и ако је ништа друго не би реметило, реметила би је појава „великих људи.“ Какав је то ред, каква правилност у животу народа и друштва, када од мојаве каквог „великог човека“ зависи правац радње и живота читавих народаг Од етицаја или ос"кудице „великих људи“ — а то је нешто случајно — зависи ток еволуције.

Један од најглавнијих и вајретитијих представника ове врсте историка је скоро умрли инглески писац Карлајл. да историчаре његова кова историја каквог народа огледа се у животу и делању „великих људи“ тога народа, јер ови и стварају и испуњују историју- Иеторици те врсте кадри су, да читав живот зедног народа у пеком добу „изнесу у животу каквог владара или министра. „Општа историја је историја великих људи: — вели Карлајл.

Но да оставимо за тренут питање: откуд и како постају ти „велики људи“, па да најпре потражимо узрок том нашем веровању, да историју каквог народа чине његови „великани“. Ако то учинимо, опазићемо, да све око нас ради на томе, да стечемо мишљење о великом утицају појединих личности на друштвену еволуцију: и наша наслеђена склоност и ступањ образованости и васпитање па и наше школовање. Није то, вели од прилике, овим речма Спенсер, особина само дивљачких и нецивилизованих народа, да им је најчешћи предмет збора: храброст, енага, хитрина, у опште дела старешина и ратника (што је у осталом према сиромаштини појмова и целокупног живота Е још и оправдано), нето је и код „образованих“ јако развијена она склоност, љубав ка личностима, коју јасно изражену видимо код див“ љака. И данас се — и колико још у будућностиг — на нашим саетанцима разговор вазда веже за личности (женидбе, парнице, рођаји, смрти) а ретко или никако за питања опште природе. „Ако хоћете, да на брзу руку оцените умни калибар каквог лица, најбоље ћете учинити ако припазите, колики је у његовом разговору однос између онога, што говори о каквом предмету у опште и онога што говори о личностима“. У колико је дакле ко мање способан или мање навикнут, да какву појаву сматра са њеног највишег гледишта — са гледишта начелног, да употребим модерни израз — у толико ће давати све већи значај личностима. А на овоме, како рекох, раде и наша наслеђена склоност и наше васпитање. Џа и само школовање пог помаже ту љубав ка личностима и развија у нама мисао да је историја лруштва у историји владара, канцелара и војсковођа. „Ратови и ратници, то вам је почетак и крај сваке историје. Ту на првом месту стоји неизбежна митологија, па за тим јунаштва владара и ратника од Атамемнона до Цезара. А о друштвеној организацији, о обичајима, појмовима, моралности једва да се што дозна из биографских описа појединих људи. И тим се правцем већ дотле дотерало да је срамота, на прилику, не знати о љубавним односима Зевса или не знати име Маратонског војсковође, али се са свим опрашта, ако се нема ни појма о друштвеном стању, у ком су-м могли развити Лакуртови закони, или немати никаквог знања о постанку и функцијама Арео-