Radno i socijalno pravo

Др Душан Р. Паравина: Међусобна условљеност обавеза 16 и права из радног односа Se ee ee МОН ан 6 а и на лица која су приступила институцији. Теорија “радног односа" нашла је присталице и у југословенској радноправној доктрини како оној пре Другог светског рата,6) тако и оној после њега.7)

Позитивна страна теорије радног односа је у томе што је истакла да радни однос није прост уговорни однос који би се испрпљивао у размени рада за награду. Радни однос садржи низ обавеза и права које превазилазе обичне облигационе односе. У радном односу све је више јавноправних елемената. Он више није искључиво приватна ствар радника и послодавца. Све шире и дубље законско регулисање радних односа које се не заснива на сагласности воље његових субјеката све више му даје јавни карактер тако да се сужавају могућности послодаваца да једнострано диктирају услове рада. Ти се услови, као последица демократског развоја друштва, делимично намећу и послодавцу.5) Тако се најзад диференцирају и међусобно дистанцирају у категоријално–појмовном, садржинском и функционалном смислу индивидуални уговор о раду на једној, и радни однос на другој страни. Уговор о раду остаје и даље, по правилу, формално правни основ за заснивање радног односа и, само у границама одређеним принудним прописима, евентуални делимични регулатор његове садржине. За разлику од тога радни однос је знатно комплекснија, сложенија и значајнија категорија чија се садржина у савременом свету готово у целости регулише општим радноправним актима. У сваком случају више се готово нигде не повлачи знак једнакости између уговора о раду и радног односа.

2.

Сам појам радноправног односа је првенствено доктринарна категорија настала и развијена у радноправној науци. Њеним дефинисањем баве се радноправни теоретичари у готово свим земљама. Отуда и велики број дефиниција радноправног односа међусобно сличних, али у одређеној мери и различитих. Улажење у појединости поменутог стања ствари превазилазило би оквире и сврху овде третиране проблематике.

У југословенској радноправној теорији иза Другог светског рата постоји висок степен сагласности око дефиниције института: “општи појам радног односа". По тој дефиницији радни однос уопште Представља добровољну, личну, радноправну, функционалну везу између радника или службеника с једне стране, и послодавца с друге, на основу које се радник или службеник укључује (инкорпорише) у организацију рада послодавца уз преузимање обавезе да на конкрешном радном месту лично и у целости обавља поверени му посао под

6) Видидр Р. Живковић: Уговор о раду и радни однос, Београд, 1939. као и Проблеми правне природе уговора о раду (дисертација), Београд, 1940.

7) Види др Н. Тинтић; Основи радног права, 1, Школска књига, Загреб, 1955, стр.55-57.: др R. Kyovsky, оп. цит, стр.45-49; др А. Балтић др М. Деспотовић, on. цит стр.18-22.

8) ВидидрА. Балтић др М Деспотовић, оп. цит, стр.21.