Radno i socijalno pravo

Др Р. Д. Вукадиновић: Примена начела једнаког плаћања мушкараца и жена у праву европске уније 275

рних упутстава у националне правне поретке државама чланицама остављена извесна слобода то се упутствима не постиже потпуна унификација, већ само хармонизација постојећих националних прописа. Постојећи национални прописи и даље остају на снази као позитивни прописи, али морају бити измењени (и допуњени) како би се ускладили са комунитарним упутствима. Овај поступак се обично означава као поступак хармонизације.

Иако је Уговором о оснивању појам директне примене резервисан искључиво за правила, Суд правде га је преко увођења појма директног дејства практично проширио и на одређене одредбе Уговора о оснивању, упутстава и одлуке, односно друге обавезујуће акте секундарног законодавства.

Комунитарна упутства се уносе у домаће правне поретке држава чланица доношењем националних имплементирајућих мера – прописа, а у случају да то не буде учињено применом начела директног дејства. У случају Упутства број 75/117 овај поступак је одредбама члана 2. Упутства одређен као обавеза “држава чланица да у своје напионалне правне система уведу такве мере које су неопходне да би се омогућило запосленима који сматрају да су оштећени због непримене начела једнаког третмана у погледу плаћања да остваре своје захтеве у судским поступцима након могућег обраћања другим надлежним органима.“

Након што домаћи правни поредак призна важење комунитарних извора поставља се питање да ли ће и под којим условима национални судови признати појединим одредбама комунитарног права способност да стварају утужива права и обавезе, што се у правној теорији означава као питање директног дејства.

Практични проблеми настају због тога што Уговором о оснивању није регулисан начин на који су државе чланице обавезне прво да унесу или да транспонују, а онда да спроведу или имплементирају оне прописе комунитарног права који се не примењују непосредно и који не производе тзв. директно дејство.

3. Начело директног дејства

То што су оснивачки уговори, а на основу њих и остали секундарни извори комунитарног права, признати као извори права (као позитивно право) у државама чланицама не значи аутоматски и да њихове одредбе могу примењивати национални судови, односно да ће такве одредбе директно наметати обавезе или давати права појединцима на које се ови могу позивати. За то је потребно да буду испуњени посебни услови. Тиме се отвара ново питања које једни означавају као питање директне примене, а други као питање директног дејства комунитарног права.