Radno i socijalno pravo

»

36 В. Поповић: Заштита права запослених у поступку пред судом

први поглед могло би се закључити да се судски спор може покренути само против коначних решења о појединачним правима, обавезама и одговорностима запослених, што би представљало значајну новину у односу на раније важеће законе.

За разлику од до сада важећих закона, ранији закони из области радних односа су јасно и потпуно регулисали ова питања, што је свакако имало утицаја на ефикасност у остваривању права, обавеза и одговорности радника и надлежних органа послодавца. Међутим, у новим прописима остале су нејасноће у низу питања која ће судска пракса морати да реши. То се пре свега, односи на законске претпоставке за покретање судског поступка, подношење захтева послодавцу ради признавања одређених права, могућност покретања спора без коначне одлуке, затим на питање да ли је надлежни орган послодавца обавезан и у ком року да одлучује о захтевима запослених, односно да решава о приговору на изречену меру престанка радног односа, на рокове за покретање судског поступка кад надлежни орган не одлучи о захтеву, односно приговору запосленог, и друго.

1. Законске претпоставке за покретање судског поступка

За остваривање судске заштите, према важећим законима, потребно је да су кумулативно испуњени услови;

1. да је коначним решењем директора или другог овлашћеног органа, односно коначном одлуком другостепеног дисциплинског органа одлучено о праву, обавези и одговорности запосленог;

2. да је тужба поднета суду у законом утврђеном року.

Наведени услови су утврђени одредбама члана 69. Закона о основама радних односа и члана 114. Закона о радним односима РС, којим је прописано да запослени који није задовољан коначним решењем директора има право да покрене поступак код надлежног суда у року од 15 дана од дана достављања решења односно одлуке. То је све што је законом регулисано кад је у питању остваривање права запослених пред судом.

2. Повреда права запосленог без коначне одлуке

Повреда права запосленог може се вршити чињењем и нечињењем, односно доношењем одлуке којом се ускрћује право запосленом, које он има по закону и колективном уговору или не доношењем, односно опструкцијом послодавца према његовом захтеву или праву о коме је по службеној дужности овлашћени орган морао да одлучи.