Radno i socijalno pravo

В. Поповић; Заштита права запослених у поступку пред судом 37

Заштита повређеног права запосленог је допуштена и у једноми у другом случају, с тим што је законом регулисан поступак заштите само онда када је о захтеву запосленог донета коначна одлука. У овом другом случају када надлежни орган не донесе одлуку по захтеву радника, не би се смело ускратити право запосленом на судску заштиту. јер би се тиме створиле могућности за злоупотребу коју би послодавац чинио неизвршавањем своје обавезе из закона и колективног уговора.

Чињеница је, да је чланом 58. став 2. и чланом 69. Закона о основама радног односа, као и чланом 114. Закона о радним односима РС предвиђено ла се запослени може обратити суду ради заштите својих права само под условом да је одлука коначна. Ни један од наведених закона не прописује обавезу надлежног органа послодавца да у одређеном року донесе одлуку по захтеву запосленог., нити прописују право запосленог да у слу чају протека одређеног рока, може да поднесе тужбу суду.

Међутим, треба указати да се права запослених која произилазе из закона и колективног уговора остварују и подношењем захтева по сопственој иницијативи запосленог. Закона о основним правима из радног односа (“Службени лист СФРЈ бр. 60/89) у члану 80. и Закона о радним односима Републике Србије ("Службени гласник PC” 6p. 41/91) y члану 93. на јасан начин су упућивали радника да се за остваривање својих права првенствено обрати овлашћеним органима у организацији односно послодавцу, који је био дужан да у року од 30 дана од дана подношења захтева, односно приговора, донесе одлуку.

Такве изричите одредбе не садрже важећи закони, јер формулација одредбе члана 69. савезног закона и члана 114. републичког закона условљавају право на судску заштиту коначним решењем надлежног органа. Из тога би се могао извести и закључак да се запослени, да би дошао до коначне одлуке, претходно мора обратити директору или другом овлашћеном органу - кад се ради о подношењу захтева по сопственој иницијативи. Инсистирање на претходном подношењу захтева запосленог овлашћеном органу код послодавца после ступања на снагу нових закона може да збуни, с обзиром да се приговор појављује као законско средство остваривања интерне заштите само код побијања одлуке о изреченој дисциплинској мери престанка радног односа. Међутим, суштина покретања судског поступка за остваривање права или заштиту повређеног права запосленог претпоставља да је исцрпљен поступак интерне заштите, без

обзира на врсту тужбе, изузев када је у питању новчано потраживање.

Uy досадашњој судској пракси, која се додуше ослања на раније законске одредбе, овој процесној претпоставци дат је посебан значај, што је констатовано и у одлуци Врховног суда Србије Рев. бр. 1588/95: