Radno i socijalno pravo

Др В. Брајић: Значење међународних и европских стандарда у решавању радних спорова 7

У Југославији поменути акти чланством, ретификацијом, односно прихватањем постају савезни закони. То је уставна одредбаз). На основу уставне, и законских одредби, судови су дужни да примењују одредбе поменутих међународних аката, уколико су ушли у наш правни поредак. Ту нема ништа спорно. Чињеница је, међутим да се у нашој држави правила из конвенција, и других међународних аката, уносе у наше прописе, и ако је довољан акт ратификације, да би та правила постала саставни део нашег правног поретка. Резултат је да се судови не баве садржином конвенција. Кроз дуги временски период није познат ниједан случај да се суд позвао на одредбе конвениција МОР-а. У једном случају у образложењу Одлуке Основног суда удруженог рада у Београду 4) су поменуте обавезе Југославије из међународних уговора о техничкој сарадњи у погледу обезбеђења стручњака за земље у развоју. У жалби на одлуку (и поступку пред Судом) организација удруженог рада је инсистирала на ставу да Међународни уговор обавезује државу, а не организацију удруженог рада. Без обзира на све што је око тога требало разјаснити, мора се истаћи да су стручњаци за техничку сарадњу могли бити регрутовани само из реда запослених и са одређеним радним искуством. Јасно је да држава није могла да изврши обавезе изузев ангажовањем запослених стручњака. Организације удруженог рада, и поред јасних законских одредби, су сматрале да се те обевезе не тичу њих, на било који начин. Ово показује да се не ради само о томе да се судови не баве садржином конвенција и других међународних аката (јер су њихова правила садржана у нашим прописима) већ нема ни навике нити праксе да се право тражи у конвенцијама и другим међународним актима. Део разлога за овакву укупну праксу јесте у чињеници да у основним правилима, и по правилу наши прописи садрже правила која нас обавезују из међународних аката. У погледу неких права наше право је изнад стандарда утврђених међународним актима, који се овде појављују као минимални стандарди.

Но, догађа се да наше право не садржи одговарајућа правила, да виде испод стандарда или их крши. Тада је неопходо да се у решавању о правима или обавезама, директно примене правила конвенције МОР-а, односно одговарајућег Међународног акта. У случају непотпуности или нејасности правила интерних прописа неопходно је применити одговарајуће правило међународног акта.

Овде се може узети као пример прописи и пракса тзв. морално политичке подобности седамдесетих година у СФРЈ. Прописи и пракса су били у директној супротности са одредбама Конвенције МОР-а, бр. 111-о забрани дискринимације у погледу занимања и запослења.

2)

ILO, European Labour Courts: International and, European Labour standards in Labour Court decision, ILO, Geneve, 1995.

3) Устав СРЈ, Сл. л. бр. 1/1992. чл.: 7,16,77. тач. 6. чл. 99 тач. 1; чл. 78. тач. 4.

4) Одлука Основног суда удруженог рада у Београду, Ро. бр. 439/77 и Суда удруженог рада Србије, бр. 3447/77.