Radno i socijalno pravo

Др В. Брајић: Значење међународних и европских стандарда у решавању

6 радних спорова и | |

Код нас су ови односи, највећим делом, регулисани законом. Оно што је у подручју колективног уговарања и аутономне регулативе је непотпуно. То поред осталог значи да претеже регулатива у области ТЗВ. правних, а заостаје у области интересних спорова. Посматрано се становишта форми и метода решавања спорова, помирење посредовање и арбитраже, нису на одговарајући начин регулисани. То се односи како на колективне уговоре (односно аутономне акте), тако и на законе, односно државне прописе.

У односу на велики број поменутих питања и односа упоредно законодавство садржи низ решења која се могу адекватно искористити за наше прописе и праксу. То важи и за међународне акте.

Један од наших најозбиљнијих проблема у овој области јесте у томе што преовлађује инерција, у виду схватања, да је у нашим прописима све на одговарајући начин регулисано. Ако сучајно и није онда је на основу постојећих наших прописа, и њиховог тумачења, могуће наћи одговарајућа решења.

Ту постоји озбиљан превид, и привид. Добре намере и њима одговарајући напори у конципирању прописа не доносе увек, одговарајуће резултате. У поменутом поступку, неодговарајући резултати не постије, односно оно што је у нашим прописима, сасвим је, и у свему добро. Сматра се такође да се извесне празнине или нејасности опет могу на основу самих тих прописа решити. Као што је речено, то није могуће.

Могуће је, и потребно, коришћење међународних и упоредно правних (узимамо пре свега европских) стандарда, поправљати наше прописе, попуњавати празнине, и што је нарочито важно, тумачити прописе.

2. МЕЂУНАРОДНИ АКТИ И НАШЕ ПРАВО

Познато је да у области радних и социјалних односа постоји низ стандарда, који регулишу права и обавезе радника и послодаваца али и социјалних партнера односно државе. Као што је познато то су: Конвенције и препоруке Међународне организације рада (МОР-а), акти ОУНП, и Савета Европе. Ту се могу уврстити и неки други акти али овом приликом о томе није могуће ни неопходно говорити. Посебно је питање стандарда ЕУ на основу Римског уговора.

Ратификацијом или чланством у одоварајућој организацији поменути акти постају обавезни за државе, односно одговарајуће субјекте у њима, у складу са међународним обавезама и националним законодавством.

|) Збирка конвенција и препорука Међународне оганизације рада, ИПС, Београд, 1996. г.