Radno i socijalno pravo

Проф. др Ј. Славнић: Право организација за социјално осигурање на накнаду штете 330 од организација за осигурање имовине и лица према новом законодавству

права организација за социјално осигурање на накнаду штете према организацијама за осигурање имовине и sua) (приметимо да у нашем правном систему постоји поред обавезног осигурања аутоодговорности и обавезно осигурање сопственика ваздухоплова од одговорности за штете причињене трећим лицима из употребе или поседовања ваздухоплова и обавезно осигурање путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја). Нормом истог карактера садржаном у чл. 148. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања предвиђено је, међутим, супротно решење. Да организације за пензијско и инвалидско осигурање имају право да захтевају накнаду штете од организација за осигурање настале употребом моторног возила. Дакле, да оне имају право на регрес у једном ужем облику – само из основа обавезног осигурања аутоодговорности. Овим законом не регулише се, и то посебно треба имати у виду, право организација за здравствено осигурање на регрес према организацијама за осигурање имовине и лица што је разумљиво с обзиром на његов предмет регулисања. Та околност доприноси да конфузија око права на регрес организација социјалног осигурања према организацијама за осигурање

имовине и лица буде већа јер је регулисање подручја здравственог осигурања у

искључивој надлежности републичких закона, а Закон о здравственом оси-

гурању Србије од 1992. год. предвиђа такође да ове организације имају право да захтевају накнаду штете од организација за осигурање имовине и лица по

основу (само) осигурања аутоодговорности ') (чл. 119).

6) Треба запазити да је чл. 76. Закона о осигурању имовине и лица, премда јасан у идеји да

искључи право на регрес организацијама за социјално осигурање према организацијама за осигурање имовине и лица по основу осигурања аутоодговорности и другим обавезним осигурањима, у погледу своје формулације доста непрецизан. Да би то могли уочити цитираћемо овај члан: "Домаћа и страна правна и физичка лица која обављају послове здравственог, инвалидског и пензијског осигурања (фондови, друга правна и физичка лица) не могу према организацији за осигурање истицати регресне захтеве по основу осигурања од одговорности за штету коју употребом моторног возила причине трећим лицима услед смрти, повреде тела, нарушавања здравља, уништења или оштећења ствари осим на стварима које је примио на превоз и других обавезних осигурања, на име исплаћених накнада својим осигураницима." Одредба је непрецизна, па и нејасна, јер организације које обављају послове социјалног осигурања не истичу како се у одредби одређује регресни захтев према организацији за осигурање због штете коју су оне употребом возила причиниле трећим лицима, већ плаћају накнаду за штету због смрти, повреде тела или нарушавања здравља својих осигураника. Затим, организације за социјално осигурање не плаћају накнаду за уништење или оштећење ствари и оне штете не могу бити предмет регресног захтева ових организација. Најзад, организације за социјално осигурање не исплаћују увек накнаду својим осигураницима како је назначено у тексту цитиране одредбе, јер она може бити исплаћена здравственој установи у којој се осигураник, лечио од повреда или брачном другу и/или деци погинулог осигураника у виду пензије. Треба напоменути да од непрецизности, премда не и у идеји да постоји право на регрес у корист организација пензијског и инвалидског осигурања према организацијама за осигурање имовине у лица, пати и формулација чл. 148. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања. Али оне су мање значајне па их стога нећемо разматрати.

7) "Службени гласник Републике Србије", бр. 18/92 од 4. априла 1992.