Radno i socijalno pravo

344 – Проф. др 3. Поњавић; Уговор о породичном смештају као уговор радног права

основи није. Долази до стварања врло присних односа што у крајњем случају може највише штетити детету приликом престанка овог односа.

Заснивајући уговором о раду радни однос са установом за породични смештај деце члан породице стиче и сва права и обавезе из радног односа. За жаљење је, међутим, што код нас и поред постојања законских претпоставки овај однос није доживео своју значајну професионализацију. Разлоге треба тражити, на првом месту, у неспремности државе да финансијски прати овакву професионализацију. Ствар је утолико чуднија што су, у крајњем случају, трошкови оваквог смештаја знатно мањи у односу на смештај у дом или установу, што се данас у већини случајева практикује. Оваква професионализација допринела би само даљој афирмацији ове установе чиме би се обезбедили услови за живот и развој великог броја незбринуте деце код нас. Уосталом, у прилог овога иду и искуства других земаља где одавно оваква професионализација постоји и где је дала сасвим задовољавајуће резултате. Тако је још 1950. године у Француској уведено обавезно социјално осигурање за сва лица (бага!еп5) која уз накнаду примају децу на чување. Ова лица са 65. година стичу и старосну пензију.29)

Породице које децу примају на породични смештај не могу више бити на то стимулисане демагошким паролама и (само) љубављу према деци. Потребно је за ово одредити и пристојну накнаду која би бар у одређеној мери била адекватна напорима и обавезама које породице имају у вези са овом децом. Нормално, уз ово од те породице, тј. појединца тражиће се и испуњење посебних услова, као што су афинитет за бављење овим послом, лична својства и способности, итд.

Ако се породични смештај заснива између органа старатељства и породице (што је данас готово правило) није предвиђена могућност заснивања радног односа, односно професионализација ове делатности. Поставља се онда питање правне природе односа породица – орган старатељства, односно уговора који се закључује између њих. Очигледно да то није уговор о раду, који је само, као што је речено, инструмент заснивања радног односа, чега овде нема. Породица која прима дете не добија ни атрибуте из родитељског права. Врло је значајно, међутим, нагласити да породица у овом случају има исте обавезе као и у случају када се између њеног члана и установе заснива радни однос. Разлика је само у правима породице а не и у обавезама, односно њеног члана који закључује уговор. Изостају права из радног односа, изузев права на накнаду за уложени рад.

Ако је природа једног акта одређена садржином права и обавеза, онда се мора зкључити да и овај однос има много елемената уговора о раду. Он то и јесте ако се уговор о раду схвати у једном ширем смислу, као уговор

29) М. Поповић, Старатељство над малолетницима, ц. дело, стр.80.