Radno i socijalno pravo
154 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО
радног односа. Пре тог сазнања, по схватању Суда, странци не може да тече рок за пријављивање заједници запошљавања из члана 55. став 1. наведеног закона. Како тужилац тврди да пре 12. 1. 1988. године, када се вратио са издржавања казне затвора није знао за решење о престанку радног односа, требало је са сигурношћу утврдити, када је тужилац сазнао за решење о престанку радног односа и од тог дана рачунати рок за пријављивање заједници запошљавања из члана 55. став 1. наведеног закона.“ Према Пресуди Врховног суда Србије, У. 827/88 од 17. 8. 1988. године, “По оцени Врховног суда побијана одлука је донета на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања у погледу одлучне чињенице, а то је моменат када је тужилац примио решење о престанку радног односа. Наиме, пре пријема решења о престанку радног односа тужилац није могао знати да је над његовом радном организацијом отворен стечајни поступак, као ни да је њему са тог разлога престао радни однос. Без таквог решења о престанку радног односа тужилац се није могао ни пријавити заједници запошљавања као незапослено лице."
Решење о престанку радног односа доноси и потписује стечајни управник. Против решења о престанку радног односа радник се не може основано жалити. Раднику коме је уручено решење о престанку радног односа по члану 93. ЗППСЛ остаје могућност вођења радног спора по одговарајућим одредбама Закона о радним односима.
“Дискреционо је право стечајног већа да одреди које ће раднике као : 1 потребне задржати на раду и после отварања поступка стечаја."
Према правном схватању Одељења за привредне спорове Вишег привредног суда од 6. 10. 1999. године, “У смислу члана 93. став 2. ЗППСЛ стечајно веће доноси одлуку о задржавању на раду потребног броја радника запослених код дужника, ради завршавања започетих послова и ради
'8 Правно схватање утврђено на заједничкој седници Одељења за привредне спорове и привредне преступе Вишег привредног суда од 9. 7. 1998. године. Супротан закључак усвојен је на Саветовању судија привредних судова Србије, Златибор, 24–26. јуни 1998. године: “Радник има право на жалбу на решење о престанку радног односа радника предузећа над којим је отворен стечајни поступак." Према Решењу Врховног суда Војводине, Пж. 1379/91 од 12. 8. 1991. године, “Евентуални приговор на решење о престанку радног односа могао би се истицати са успехом само уз приговор да нису наступиле правне последице отварања стечаја, односно да нису наступиле законом прописане претпоставке због којих радни однос престаје.
Пресуда Вишег привредног суда, Пж. 6871/95 од 21. 12. 1995. године. Интересантно је да је у време доношења ове одлуке, на снази био Општи колективни уговор (“Сл. гласник РС“, бр. 18/90...20/96), који је прописивао да се селекција радника који се задржавају врши на исти начин као и код технолошких вишкова, па је и Министарство за рад, борачка и социјална питања Републике Србије дало Мишљење број 118-00- 70/92 од 11. 8. 1992. године: "Приликом утврђивања радника који се задржавају на раду после отварања стечајног поступка, примењују се критеријуми утврђени Општим колективним уговором.
19