Radno i socijalno pravo

156 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

члана 74. наведеног закона обавезујуће природе... испуњени су услови за укидање већ донетог решења о остварењу стечајног поступка." Према Решењу Вишег привредног суда, Пж. 872/99 од 11. 3. 1999. године, “У конкретном случају иако је стечајни дужник постао солвентан, првостепени суд није донео решење о обустављању тог поступка у смислу члана 74. став 2. ЗППСЛ. Пошто је примена овог члана обавезујуће природе, без значаја je образложење првостепеног суда да је у свега два случаја дужник деблокирао свој жиро рачун што указује да дужник није трајније способан за плаћање, тј. солвентан. И у овом случају укидање решења о отварању стечајног поступка, радници су поново у радном односу.

Према изнетим ставовима привредног судства, следи да се у пракси привредних судова аргументи изводе из самог текста законске одредбе о престанку радног односа услед стечаја, као и позивањем на одговарајућу концепцију радног односа (као међусобног односа удружених радника или као двостраног правног односа, у зависности од времена у коме се заузима став), односно на одговарајућу концепцију стечаја.

Потраживања запослених

Задржани радник “...нема никаквог основа нити права да тражи разлику између личног дохотка који је примио док је накнадно задржан на раду код стечајног дужника и личног дохотка који је примао пре него што је код дужника отворен стечајни поступак. Тужилац је, да је био на раду код туженог, за време отварања и трајања стечајног поступка имао само право да прима лични доходак који му је од стране стечајног већа одређен, због чега не може тражити никакву разлику.

7 Што се тиче концепције стечаја, “У нашем позитивном праву није прихваћен концепт превенције, нити конзистентно изведен класични концепт (са течајним редовима и без ограничења у погледу (принудног) поравнања).“ (др Бранко Лубарда, Радноправни положај запослених у случају инсолвентности послодавца, “Право и привреда“, бр. 58/2000, стр. 347.) Што се тиче концепције стечајног поступка, исти се у пракси привредног судства третира као врста судског (извршног) поступка. Међутим, “израз “стечајни поступак" употребљава се као (епттив (есћптсив за све поступке чије се отварање темељи на стању обуставе плаћања, иносолвентности или укидања кредита дужника и која имплицирају интервенцију судске власти са циљем колективног извршења на целокупној имовини дужника... тешко може да се говори о стечају као врсти грађанског судског поступка, јер се законом, у суштини, регулише интервенција судске власти у односима стечајног дужника и његових поверилаца са циљем да се темељем аката те власти намире, најчешће делимично, потраживања стечајних поверилаца. Реч је, дакле, о аутономној правној дисциплини, са елементима јавног права." (др Александар Јакшић, Признање и „ извршење стечајних одлука у СР Југославији, “Правни живот", бр. 12/1996, стр. 790–791.)

2 Пресуда Вишег привредног суда, Пж. 59/92 од 21. 1. 1992. године.