Radno i socijalno pravo

176 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

разума о преузимању) запослени има право на накнаду зараде у висини зараде коју би остварио на радном месту на којем је био распоређен, у складу са колективним уговором.

Минимум заштите запосленог, за чијим је радом престала потреба, а коме није могло да се обезбеди ни једно од утврђених права по овом основу, представља исплата отпремнине која претходи његовом престанку радног односа. Висина исплате отпремнине одређује се према дужини стажа осигурања и нето заради запосленог, у распону од – најмање шестоструког износа нето зараде (за запосленог до 10 година стажа осигурања) до дванаестоструког износа нето зараде (за запосленог преко 30 година стажа осигурања). Да институт отпремнине не би био злоупотребљен, његовим искључивим коришћењем, чиме би остала законом утврђена права запослених у случају престанка потребе за њиховим радом, представљала само декларацију, потребан је синхронизован заједнички приступ овој проблематици – послодавца, организације за запошљавање и синдиката у вези програма остваривања права запослених за чијим радом престаје потреба у предлагању и предузимању мера да се запосленом обезбеди једно од права утврђених законом.

С обзиром да исплата отпремнине представља минимум заштите, запослени коме је радни однос престао по овом основу, остварује права за случај привремене незапослености, у складу са прописима о запошљавању.

Престанак потребе за радом запослених је општи институт који се односи на све запослене, па и на директора који је разрешен дужности, осим у случајевима у којима му, у складу са законом, престаје радни однос по сили закона или без његове сагласности.

Средства за остваривање права запослених којима престаје радни однос због технолошких, економских или организационих промена (члан 26. став 1) и исплата отпремнине (члан 34.) обезбеђује послодавац. Ако послодавац нема сопствених средстава или му недостају средства за остваривање права запослених за чијим је радом престала потреба, користиће се средства која се за ту намену обезбеде у складу са законом.

У истом заштитном виду, као и одредбе Закона о основама радних односа и Закона о радним односима, усмерене су и одредбе о престанку потребе за радом запослених у Општем колективном уговору закљученом од стране Већа Савеза синдиката Србије, Привредне коморе Србије и Владе Републике Србије. Према овим одредбама, одређивање запослених за чијим је радом престала потреба врши надлежни орган послодавца применом критеријума утврђених законом и колективним уговором, по редоследу који